13. Hladnoća

Samo se nametne, da imaš neka posla, ne misliš puno… Ako li krene tok misli, ni snovi ga ne mogu preteći… Zato, stalno pod „radnom terapijom“, i pored svega, ne stižeš da „pretekneš“ i osmisliš šta te vreba – ni sledećeg trena.

Nekako se i ona uniforma, krojena po modelu Adžić M91.[1], u kojoj ni ruke čestito niko od nas ne može podići, sve i da  poželi da se preda, uvoštila! Ne primetiš koliko dugo se nisi kupao, jer se ionako, posle kupanja, ponovo vraćaš u „oklop“  umašćene i prljave uniforme. Noću bih (uz aspirinsku terapiju) i „prećutni spora-zum“ sa lokalnim poljskim miševima, kojih je bila prepuna garaža, odspavao  koji sat. Miševi su „imali moju dozvolu“, da noću protrče preko moje vreće, a da ih ne diram. Kada se jedan drznuo da mi pretrči preko usta i lica – e, tad sam popenio! Ustao sam, upalio svetlo i stvarno hteo da zapucam po njima! Teško da bih promašio, uvek si mogao da izbrojiš bar 15 – od onih koji se vide! Brojao sam ih! Od tada, sam spavao sa vrećom zakopčanom iznad glave!

Govorili su, da ću se ugušiti, al „neće grom u ljubičice“! Bubnjara je radila na lokalno posečena drva, uz kanal, uglavnom sirova, a za lakšu potpalu se koristio čak i barut, iz punjenja. Tako je, u jednoj od baterija, greškom ili glupošću, umesto nekoliko granula, ili „manje“ šake baruta, ubačeno – čitavo punjenje! Šator je, uz eksploziju izgoreo za tili čas, a i nešto opreme. „Moma“ je bio van sebe, posiveo. „Noćas ih nemam gde, moraju u kamione!“ –Bilo bi dobro, da mogu preživeti noć, ali neće ti se svi  probuditi, mnogo je hladno! „Čoveče, pa šta ću im, šta da radim!?“ – Idemo do „Ruje“, njegovi ne koriste šator! Znaš da su u zgradi…

„Sve jedno, nema šanse da će dati šator! I on svoj „duži“!“

–Hoće, duguje, i to meni! Onaj zastoj kod gađanja! Pa zastoj topa! Samo, nađi neki litar rakije, obavezno! „Što!?“ –Kako da ti kažem sve mislim, lakše će „teći“ prego-vori, kad se ogrejemo malo!

„Ruja“ jeste „dugovao“, jer je na moje insistiranje „Miloje“ izračunao komandu za neki cilj „širi od normalnog snopa[2]“ računajući po planšeti[3], a ne po snoparu[4]. Za to sam dobio žešću grdnju i ljutnju od „Miloja“(„’BEMU VES, NIJE NAŠE BRE! ŠTO SE MEŠAŠ!?“), al je odradio! Vezisti su pali u nesvest od duvanja u slušalicu, imitirajući „smetnje na vezi“, dok nismo izračunali. Kad je konačno palo po cilju – dobili smo ocenu: „kao nacrtano“! Normalno, kad je crtano! Drugi put opet, zastoj kod topa[5], na moje molbe, dodeljeni aktivni poručnik „Vinobran“, kako su ga zvali u selu, nije bio raspoložen da pomogne, pitajući me, zašto ja to činim, jer „opet“ nije „naš problem“. –Meni je ovde sve „moj problem“, jer ako ne funkcioniše, a svako gleda  sebe , brzo  ćemo završiti. U to se uverio pri kraju.

Razgovori o šatoru „protekli“ su prema očekivanju! Početna „Rujina“ pozicija, decidno i hladno „NE“, „udavljena je argumentima“ sa druge strane, koje je prvo „zagrejao“, a zatim „potopio“ „Mileta“ sa „Momom“–i „pretočena“ u „DA“! Mislim da su imali jače argumente od mene, a zato sam ih i poveo!

Ravnopravno – tri na jedan! To je „osnova taktike“, zar ne!? Ne! „Ruja“ nije loš čovek, iako sam mu „zamerao“ pozicije „SPS-a“, jednostavno, on je dobar. Takvi, kao on, „Moma“, „Miloje“, „Mileta“, „Vino-bran“, i gotovo svi ovde, su uvek „dobrodošli“. Ovde ne pale stranke, partije, simpatije… Ovde prvo dobiješ sve moguće „upale“, a kad „skontaš“ da si i sam upao, jer si dobar, jer imaš savesti, odgovornosti, čak i pred ludim vremenima, pohlepnim ljudima, zlom vlasti… Bude – i jasno i kasno!

Pa, zato su nas i „cepali“ i „jahali“! Kao bukve!

A cepanje drva jeste – filozofija! Kako sam preskočio tu „lekciju“, bilo je patetično! One vojne sekire sreća imaju metalne držalje, inače… Zoki, vezista, završene elektrotehnike, na-šao se u čudu, kako ja to “cepam drva”…

Pitam ga, otkud on zna cepati? Kaže – dete sa sela. Što ono kažu, i moje selo je palanka, al nemam pojma kako sirovo da  pocepam. E, veli, sad ćeš naučiti! I nauči me! Jedina korisna stvar, koju sam naučio!Druga korisna stvar, koju je naučio jedan od mojih (po dedi „Zoff“, Nemac, a inače naš), koji je imao čak i „amersku uniformu“, bila je – da se ne *urči, ni u svojoj, a kamoli tuđoj uniformi! A tipično srpski, sve učimo na teži način, i po sopstvenoj koži.

Dok sam samozadovoljno cepao drva, prostruji vest selom da je „uhvaćen ZENGA[6]“! Jaka stvar, i da jeste. Al ovaj je „prvi“! Zvoni telefon i teritorijalci javljaju da će „biti sproveden do naše jedinice“! Jes’ mi bilo malo sumnjivo, kakve veze mi s’ tim imamo!? Kad oni sprovode ovog mog nesretni-ka! Uhvatili ga u selu i, pošto nije imao „ausvajs“, a nosio „kanađanke“ („iste tak’e imaju i oni“!),normalno, vezanog i razoružanog, pri-vode! „Jel ovaj stvarno tvoj!?“ –Jeste. „Što ne otvoriš zoo vrt!? Vidi ga kakav je, s ovom uniformom, plav, još s ovim cokulama… Iste tak’e…“

–Nose i Rusi, u Kanadi možda!? Dobro de, dajte ga meni, u kavez! 

Samo  pomislim šta je moglo. Došlo mi je da ga …

A uvek kad prođe neka frka, ide mi se u WC. Po snegu, baš dobro se vidi, roze! Ako li nisam „dobio menzis“, mora da je – nešto drugo. Pitam moje, ko još „kiša“ roze, javi ih se nekoliko. Javim se „Doci“ za savet, a on će njegovu „mantru“: „Jaka prehlada, lekova nema, ako je hitno…

Pomislim:  Ma nije! Sad će i ovaj rat,  i „čuvena“ Slavina (iz tehničke službe) mantra : „Rat je, šta se brineš, sigurno ćeš da pogineš…“ „Koga (je) briga, toga i sramota…

[stextbox id=“black“ caption=“ [1] Glavnokomandujući, B. Adžić, poznat po izjavi: „NEMA ALTERNATIVE, IZDAJE I PREDAJE!“ (!?!?!)“ float=“true“] [/stextbox]