stranice (tab 1,2,3…)
Dušan, moj ne razdvojni drug iz detinjstva i ja, ne videsmo se dvadeset godina. Dušan je, nakon upisa PMF-a zbrisao glavom bez obzira u tu neku –
Evropu, nabacio državljanstvo i kilograme… Ja sam ostao tu, Balkan-boy, nabacujući godine gluposti, što svojom- što tuñom voljom. .. Meni je slana popala po kosi, a njemu je od preostale kose, da upotpuni „euro-imidž“, napravljena kakva-takva frizura. Od života su nam, drugi ponajviše, napravili- budalaštinu, koliko je ko mogao, a vala i koliko smo prihvatili. Jedno popodne, iznenada:
-Ej, stari – nikad nećeš pogoditi… Tu sam kratko. Moramo da se vidimo!
-Ko je to!?
-Pa nije valjda, da ne znaš, pobogu brate!? Dušan! Alo stari, Bogdane, tvoj drug iz klupe!
-Dule!?
-Ja, ko bi drugi!? Nego, ajde, javi „skvo“ da imaš udes, idemo noćas –u
„Bermudski“, na Skadarliju!
-Dobre su druže i ove ovdašnje kafane, neki bi se obradovali…
-Ne, ne! Ne želim da vidim nikoga! Dolazim za deset minuta po tebe!
Prekide vezu, a čini se u narednom trenu škripom kočnica pred kapijom, tek započete misli. Taman sam počeo da vraćam film, tolike godine, srednja… „Skvo“?
On misli da sam oženjen.
Svira ispred kuće kao da negde gori, turira kao pred trke.
–Ajde, uzvikuje, pravdaj se kad te vratim prek’sutra!
Ulazim žurno u besan auto i umesto pozdrava, kreće uz škripu.
–Pa gde si čoveče, kad se ne videsmo!
-Pobogu, Dušane, dobro je da nema dece u ova doba! Lakše, stižemo i bez toga…
-Šta je, dril pred polazak da ne dolaziš kasno, a!? Trebalo je da joj kažeš da nas u hitnoj traži, na odeljenju za Srbe! Ha!? Mislim –infuziju, a!? Ha, ha! Nećeš se lako izvući!
Maše rukama, udara me po kolenima, tapše po leđima – i vozi 100 na sat… Auto put, naravno podiže na 170, 180…
–A, jesi me iznenadio, „ko je to“!? Kako, ko brate!? Ja, ko bi drugi! I glas si
zaboravio…
Nakon toliko godina, baš sam znao… I otkud baš danas, na rodjendan? Sve ređe se i setim njega, ponekad se pitam gde li je… Pogledam, oćelavio, pa brada… I ova usiljena priča.
I, kako je, „u dubak- pa na kant“, a !? Jeb’o sam mu kevu… Popio sam mnogo tamo, zbog ovog ovde, znaš… A dva’es godina sam već u ’ebenoj Evropi, ej, dva’es!!! A ti!? Žena te, vidim doterala, nema ’de, a !? -Nisam ženjen, šta li ti je, otkud ti to!?
-Kako bre nisi!? A ona mala, kako ono beše… Nisi s njom, mislio sam da je to svršena stvar… Šta, da se niste razveli!?
-Nisam se ženio bre, kud si navr’o, ni njom, ni nekom drugom! O, pobogu, ti kanda nisi „pod vinklu“, čuješ, nisam se ženio!?
-Kako bre? Uopšte!?
-Ma jok, k’o bajagi! Šta ti tu nije jasno?
-Pa, nisi mi ličio na neženju, mislim ono je bilo… Meni je ličilo na ozbiljno… Izvini! U, al’ si nevozan, šta skačeš odma’, dobro-de… Ja sam zato nekoliko puta…
Što za papire, što onako. Prvo za moje, a posle da vratim dug. Jebi ga, neću valjda ja da plaćam, a da ne naplatim, kad mogu, a!?
-A deca? Imaš li dece…
– Ma ima toga, nešto planirano, nešto…
Odmahuje rukom, kao nevažno i uzgred završava:
-Sina i ćerku… Al, to je druga priča…
Ćutim, u glasu ima nečeg nedovršenog i neprijatnog…
-A ti!? Nećeš mi onu džibersku foru- „nije bilo para“, a!? Za to se uvek ima…
Ćutim, a … bi mu… Evropu! I sitog- što ne veruje…
-Ja sam ti prvo bio u Belgiji, pa Holandiji, Francuskoj. Trenutno sam poslom u
Švajcarskoj! Po neka vajda. Znam po nešto na svakom od jezika, makar gladan ne
bi ostao, a!? Nego, ti mi se umusi nešto, a!? Šta ne valja? Pitanje, auto, vožnja?
-Ma ništa… Brzo bre voziš, mnogo brzo…
-Ma, nije to ništa druže, znaš da sam za šesn’es i po sati stig’o!? A, pa brat je profesionalac, nego!? Samo-tako, i to uz zastoj na putu i granici!
Maše rukama objašnjavajući, da mi dođe da uhvatim volan. I to njegovo čuveno
„veslanje“, kad pretiče auta i s leve i s desne…
-Skadarlija nam neće pobeći, pomislih a ni teška noć sećanja, na sanjarenja i
mirenja sa istinom gde smo i ko smo danas. Ili, gde smo i ko zapravo – nismo. A
trebalo je… Ili smo bili tako blizu, tako naivno sigurni. Zvučalo je jednostavno i
na dohvat ruke, zvučalo je moguće. Ili smo naivni verovali nekome i nečemu, ili
nekoj priči? Ili sebi? Sumnjam danas u sve, skoro isto onoliko -koliko sam nekad
verovao.
A onda duga i neprijatna tišina iščekivanja… Samo je brundanje moćnog motora i
tiha priča spikerke sa radija razbijala gustu tišinu iščekivanja. Valjda po navici
„Radio 202“ – i svako sa svojim mislima.
I čini se, tren kasnije:
-I bre, Dule pa stigo smo, ti bi i u kafanu ako može- kolima… Parkiraj tu negde,
pa ćemo peške…
-Bogdane, druže, vozim te k’o „crvendaća u Skupštinu“ pred vrata, a ti mi još
zameraš!? Pa ima li to negde, a?
-Naravno, da pokažeš makinu…
-Zabole ga patka… Pa ti misliš da je Dule postao snob!? Neću pešaka, eto ti! A pijan naročito ne idem peške – šta da mi uzmu- dozvolu za pešačenje, a!? Ha, ha, ha! Ako nema rizika, nema života! Znaš me za toliko…
-Znam, tražio si uz put patrole pubova, da se sad potrkate?
-Bežao je Dule njima i fićom, i MZ-om, a neće „bendžom“. E, jesi lud? Gde je tu izazov!? Navika druže, navika…
Trzajem glave pita:
-U koju? Koja je naša-biraj!?
-Ajd’ u ovu- pomislim, kroz prozor se vidi najmanje ljudi, zbog predstojećeg…
-E, to sam čekao! Skadarlija na dlanu! Bermudski trougao, a!?
A ja čekam teme za teške razgovore…
-Alo bre Kobo, ti k’o da si pod lekovima, nemoj da mi kažeš da ne možeš da piješ!? Jel sve Ok?
-Jeste, u redu je…
Sedamo uz prozor, on uza zid, a ja pored, kao po navici iz škole, iz klupe…
-Daj nam, deder dve butelice-beše crno, a!? Da bude ’ladno! Ne prosipaj mi „sobnu temperaturu“- nego ’ladno! Spremi rezervu u frižideru… I spremi „devojački san“… Bogami, ja sam retko „Karađorđevu“ tamo jeo… A ti, a!?
-Isto, isto i meni… I ja nešto…
-Nego, Kobo, pričaj šta je novo, šta ima!?
-’Oćeš dužu il’ kraću verziju prethodnih dva’es godina? Nema ništa!!! Društvo te ne interesuje… A da je nečeg bilo, da je nešto vredelo, ostao bi ovde. I uživao! Il’ bi se javio…
-Aha! Tu smo dakle!? To ti smeta?
-Ne, ne smeta mi ništa. Kažem samo, nisi hteo ni s kim da se vidiš. Žuriš, a planiraš noć na Skadarliji… I prećutim – tema koju gađaš nije ni blizu…
-Pa, nisam ja kriv… Kad su matorci pomrli, posla nigde, para još manje… I stara priča: „tvoji „pravi“ roditelji su emigrirali- „državni neprijatelji“… Svako je imao nekoga, ja baš nikoga… Jedva sam i srednju završio… Ti si otišao na studije.
Društvo, kako-ko… Pomislih, Ledu, ako ostaneš- puko si k’o bas! PMF je bio zbog odlaganja vojske i -ćao… Da mi ukradu godinu života!? A ovde i nema izazova, kao – svi su tvoji, a opet niko nije… I bilo bi me stid. Tamo ne, ko ih jebe, kad su ovce. Sećaš se onog malog, kod Šojke u kafani: „bolje da šišam ovce u Australiji, nego da me ovde šišaju ovnovi“, a!? Ode Ledu na šišanje ovaca. A i onako, tamo svako otima svoje.
-Kako vidim, dobro ti ide!?
-Ne žalim se, ne žalim… Malo sam proširio poslove… Ovi klinci s računarima su
sad čudo, al nema ništa bez akcije i adrenalina. Jok! Kad upadneš u izlog i
-Zabole ga patka… Pa ti misliš da je Dule postao snob!? Neću pešaka, eto ti! A pijan naročito ne idem peške – šta da mi uzmu- dozvolu za pešačenje, a!? Ha, ha, ha! Ako nema rizika, nema života! Znaš me za toliko…
-Znam, tražio si uz put patrole pubova, da se sad potrkate?
-Bežao je Dule njima i fićom, i MZ-om, a neće „bendžom“. E, jesi lud? Gde je tu izazov!? Navika druže, navika…
Trzajem glave pita:
-U koju? Koja je naša-biraj!?
-Ajd’ u ovu- pomislim, kroz prozor se vidi najmanje ljudi, zbog predstojećeg…
-E, to sam čekao! Skadarlija na dlanu! Bermudski trougao, a!?
A ja čekam teme za teške razgovore…
-Alo bre Kobo, ti k’o da si pod lekovima, nemoj da mi kažeš da ne možeš da piješ!? Jel sve Ok?
-Jeste, u redu je…
Sedamo uz prozor, on uza zid, a ja pored, kao po navici iz škole, iz klupe…
-Daj nam, deder dve butelice-beše crno, a!? Da bude ’ladno! Ne prosipaj mi „sobnu temperaturu“- nego ’ladno! Spremi rezervu u frižideru… I spremi „devojački san“… Bogami, ja sam retko „Karađorđevu“ tamo jeo… A ti, a!?
-Isto, isto i meni… I ja nešto…
-Nego, Kobo, pričaj šta je novo, šta ima!?
-’Oćeš dužu il’ kraću verziju prethodnih dva’es godina? Nema ništa!!! Društvo te ne interesuje… A da je nečeg bilo, da je nešto vredelo, ostao bi ovde. I uživao! Il’ bi se javio…
-Aha! Tu smo dakle!? To ti smeta?
-Ne, ne smeta mi ništa. Kažem samo, nisi hteo ni s kim da se vidiš. Žuriš, a planiraš noć na Skadarliji… I prećutim – tema koju gađaš nije ni blizu…
-Pa, nisam ja kriv… Kad su matorci pomrli, posla nigde, para još manje… I stara priča: „tvoji „pravi“ roditelji su emigrirali- „državni neprijatelji“… Svako je imao nekoga, ja baš nikoga… Jedva sam i srednju završio… Ti si otišao na studije.
Društvo, kako-ko… Pomislih, Ledu, ako ostaneš- puko si k’o bas! PMF je bio zbog odlaganja vojske i -ćao… Da mi ukradu godinu života!? A ovde i nema izazova, kao – svi su tvoji, a opet niko nije… I bilo bi me stid. Tamo ne, ko ih jebe, kad su ovce. Sećaš se onog malog, kod Šojke u kafani: „bolje da šišam ovce u Australiji, nego da me ovde šišaju ovnovi“, a!? Ode Ledu na šišanje ovaca. A i onako, tamo svako otima svoje.
-Kako vidim, dobro ti ide!?
-Ne žalim se, ne žalim… Malo sam proširio poslove… Ovi klinci s računarima su
sad čudo, al nema ništa bez akcije i adrenalina. Jok! Kad upadneš u izlog i
pokupiš bižuteriju ispred nosa, pored alarma – to ti je… Bolje od SEHA! A!?
Lupa me po ramenu, samo gledam kad će… Držim zato ruke ispod stola, a on preži k’o u srednjoj, kad smo delili klupu, polako se namešta i približava… Konobar donosi vino i otvara, sipa, a njemu oči cakle- čeka da nazdravimo…
-E, da si živ i zdrav, da smo se dobro i za dobro našli! Da „krstimo“!
-Da si živ i zdrav…
Ispijemo na iskap, raspetljamo ruke i tresnemo čaše o sto. On lupi rukom, nasmeja se i viknu:
-Tako je! Muzika! Večeras svirate za nas dvojicu – ne pitam šta košta! Samo vranjansko!
Čuje se tih žamor i negodovanje…
-Šta bre -ne može!? Nisam tražio četničke ili partizanske, šta li već brane sad!?
Tresak rukom o sto i ostaše tri novčanice od sto maraka!
-Sviraj!!!
Uljudno priđe konobar, naže se prema stolu i tiho reče: -Gospodine, ali ne
možete…
-A jel mogu sad, a?! Namignu mi, pa oponašajući reče:
-„Kad imaš problem-reši ga so pare, kad ’e mnogu golem –reši ga so mnooogo pareee!“
I lupi još dve novčanice – pet stotina!
A ja to ne zaradim ni za nekoliko meseci, baš kao ni oni. Naravno – sviraju.
Krstimo još jednom, vidim da forsira.
-Voliš da drugi igraju kako ti kažeš?
-Od uvek! Moša!
Smrači mi se, zamalo ne padoh sa stolice…
-To je dug, sa časa geografije, kad nas obojicu ona kretenka izbaci, sećaš se, a!?
Kraj školske godine, tad si mi zbrisao…
Džaba sam držao ruke blizu mošnica, znao sam da će vratiti, kreten… Taj ne prašta…
-Šta se uvijaš tu k’o neka… Sedi lepo, neće čika-Ledu više da te dira! Ajde, ajde…
– Ti …majku.. šašavu… Stvarno nisi normalan! Otkinu me. U sred kafane, kretenu…
-Ajde, šta cmizdriš, vidiš da to nije ništa… Eto, posle idemo da karamo. Ajde,
vodim te na „erhabilitaciju“, „da podmladiš krf“, šta kukaš… A, pa morao sam,
znaš i sam… Čisto za stara vremena.
Pijemo… On mljacka i sokće samozadovoljan, mumla o vinu gutajući ga kao vodu, a meni se stuži i veče i vino… Na tren pomislih – sad je na redu Brankica…
Njegov flert, a moja ljubav. Kako-god, ova noć će potrajati…
-Čini mi se da ovo baš i nije samo za taj dug!?
Lupa me po ramenu, samo gledam kad će… Držim zato ruke ispod stola, a on preži k’o u srednjoj, kad smo delili klupu, polako se namešta i približava… Konobar donosi vino i otvara, sipa, a njemu oči cakle- čeka da nazdravimo…
-E, da si živ i zdrav, da smo se dobro i za dobro našli! Da „krstimo“!
-Da si živ i zdrav…
Ispijemo na iskap, raspetljamo ruke i tresnemo čaše o sto. On lupi rukom, nasmeja se i viknu:
-Tako je! Muzika! Večeras svirate za nas dvojicu – ne pitam šta košta! Samo vranjansko!
Čuje se tih žamor i negodovanje…
-Šta bre -ne može!? Nisam tražio četničke ili partizanske, šta li već brane sad!?
Tresak rukom o sto i ostaše tri novčanice od sto maraka!
-Sviraj!!!
Uljudno priđe konobar, naže se prema stolu i tiho reče: -Gospodine, ali ne
možete…
-A jel mogu sad, a?! Namignu mi, pa oponašajući reče:
-„Kad imaš problem-reši ga so pare, kad ’e mnogu golem –reši ga so mnooogo pareee!“
I lupi još dve novčanice – pet stotina!
A ja to ne zaradim ni za nekoliko meseci, baš kao ni oni. Naravno – sviraju.
Krstimo još jednom, vidim da forsira.
-Voliš da drugi igraju kako ti kažeš?
-Od uvek! Moša!
Smrači mi se, zamalo ne padoh sa stolice…
-To je dug, sa časa geografije, kad nas obojicu ona kretenka izbaci, sećaš se, a!?
Kraj školske godine, tad si mi zbrisao…
Džaba sam držao ruke blizu mošnica, znao sam da će vratiti, kreten… Taj ne prašta…
-Šta se uvijaš tu k’o neka… Sedi lepo, neće čika-Ledu više da te dira! Ajde, ajde…
– Ti …majku.. šašavu… Stvarno nisi normalan! Otkinu me. U sred kafane, kretenu…
-Ajde, šta cmizdriš, vidiš da to nije ništa… Eto, posle idemo da karamo. Ajde,
vodim te na „erhabilitaciju“, „da podmladiš krf“, šta kukaš… A, pa morao sam,
znaš i sam… Čisto za stara vremena.
Pijemo… On mljacka i sokće samozadovoljan, mumla o vinu gutajući ga kao vodu, a meni se stuži i veče i vino… Na tren pomislih – sad je na redu Brankica…
Njegov flert, a moja ljubav. Kako-god, ova noć će potrajati…
-Čini mi se da ovo baš i nije samo za taj dug!?
-I nije… Polako, ovo je tek predjelo …
-Šta je sledeće?
-Pa naredna tura, ovo se već popilo… Konobar! Daj sledeću! I uvedi rezervu… A sećaš se onog balona vina, kad nas odruka geografičarka, pred kraj škole kod diše,
a!? Tu je Raka, razredni odigrao carski. Dan-danas ne znam otkud se pojavi i gde
sakri onaj balon. Doduše, ne vrati ni balon ni vino!
-Pa, zato je za maturu dobio dva fijakera, za njega i štap. Pošteno, izvukao nas
sve. Neko bi leteo iz škole.
Dule maše rukama, već vidno pripit. Ili je preumoran, ili zbog praznog stomaka, ranije mu je trebalo nekoliko litara do ove faze. Konobari se utrkuju da postave, donesu vino. Izgubio sam apetit, a on pojede par zalogaja, okrenu se levo i desno po sali, žvaćući otvorenih usta, kao klinac -kad druge gadi. Odjednom, zakašlja se, kao zaštrknu. Potapšem ga po leñima, on podiže ruku i prostenja tiho:
– U redu…
Od tog momenta, bio je to drugi čovek… Kao da mu nešto „kvrcnu“.
Uspravi se, obrisa bradu i maramicom graške znoja sa čela, dotera kosu na ćelu,
nalakti se i poče:
-Mislio sam da će mi sve ovo prijati… Da si neko drugi, a izgleda da sam i za sebe mislio drugačije… Nisam znao hoćeš li hteti da se vidimo… Napokon, ja sam otišao, nikome se nisam javljao… Od naših sam bežao koliko sam dalje mogao, a kada bi ih sretao, pretvarao sam se da nisam iz dela Juge iz kojeg su oni… To mi je škola iz Belgije- prvi posao, grañevina kod naših -na crno, a kao sve legalno… I pao sam, prvi mesec-inspekcija! Pobegao sam iz voza, iskočio, nakon fola- napada slepog creva u Austriji… Od tad na srpskom razmišljam, psujem i osmišljavam posao- kako da ih „presaldumim“ – maksimalno! Od naših bežim, nemam ni jednog u ekipi… Nemam nikog i ne želim! Osim Jovanke… I danas sam zato tu…
Gledam u pečatni prsten, prste i maramicu, kojom ih nervozno briše, pribojavajući se njegovog pogleda i priče koja sledi…
-Koje sad Jovanka? Tvoja žena?
-Ne, ne stari, sad ćeš čuti… Deder, da nazdravimo, prvo…
-Za ljubav, život, porodicu…
-Ne – za trenutak! Sad i ovde… Samo to… Samo još u to i toliko verujem…
Ispi nekoliko dugih i sporih gutljaja i nastavi:
-Počeo sam pošteno, nisam imao nikog, nisam hteo ni kavgu, ni frku… Tamo je drugi svet, naoko fin i uglađen. Drugačije žive, rade, umiru i sa’ranjuju se. Niko ih ne pljuje – protiv uroka ni kad se rode, ali ni kasnije kroz život čak i kad zasluže, a Bogami ni kad umru… Jok. Sve je drugo… Izgleda kao kaleidoskop, al od leda… Šaren, a lep- za sebe… Lepo aranžiran sladoled – bez mirisa, bez ukusa…
-Šta je sledeće?
-Pa naredna tura, ovo se već popilo… Konobar! Daj sledeću! I uvedi rezervu… A sećaš se onog balona vina, kad nas odruka geografičarka, pred kraj škole kod diše,
a!? Tu je Raka, razredni odigrao carski. Dan-danas ne znam otkud se pojavi i gde
sakri onaj balon. Doduše, ne vrati ni balon ni vino!
-Pa, zato je za maturu dobio dva fijakera, za njega i štap. Pošteno, izvukao nas
sve. Neko bi leteo iz škole.
Dule maše rukama, već vidno pripit. Ili je preumoran, ili zbog praznog stomaka, ranije mu je trebalo nekoliko litara do ove faze. Konobari se utrkuju da postave, donesu vino. Izgubio sam apetit, a on pojede par zalogaja, okrenu se levo i desno po sali, žvaćući otvorenih usta, kao klinac -kad druge gadi. Odjednom, zakašlja se, kao zaštrknu. Potapšem ga po leñima, on podiže ruku i prostenja tiho:
– U redu…
Od tog momenta, bio je to drugi čovek… Kao da mu nešto „kvrcnu“.
Uspravi se, obrisa bradu i maramicom graške znoja sa čela, dotera kosu na ćelu,
nalakti se i poče:
-Mislio sam da će mi sve ovo prijati… Da si neko drugi, a izgleda da sam i za sebe mislio drugačije… Nisam znao hoćeš li hteti da se vidimo… Napokon, ja sam otišao, nikome se nisam javljao… Od naših sam bežao koliko sam dalje mogao, a kada bi ih sretao, pretvarao sam se da nisam iz dela Juge iz kojeg su oni… To mi je škola iz Belgije- prvi posao, grañevina kod naših -na crno, a kao sve legalno… I pao sam, prvi mesec-inspekcija! Pobegao sam iz voza, iskočio, nakon fola- napada slepog creva u Austriji… Od tad na srpskom razmišljam, psujem i osmišljavam posao- kako da ih „presaldumim“ – maksimalno! Od naših bežim, nemam ni jednog u ekipi… Nemam nikog i ne želim! Osim Jovanke… I danas sam zato tu…
Gledam u pečatni prsten, prste i maramicu, kojom ih nervozno briše, pribojavajući se njegovog pogleda i priče koja sledi…
-Koje sad Jovanka? Tvoja žena?
-Ne, ne stari, sad ćeš čuti… Deder, da nazdravimo, prvo…
-Za ljubav, život, porodicu…
-Ne – za trenutak! Sad i ovde… Samo to… Samo još u to i toliko verujem…
Ispi nekoliko dugih i sporih gutljaja i nastavi:
-Počeo sam pošteno, nisam imao nikog, nisam hteo ni kavgu, ni frku… Tamo je drugi svet, naoko fin i uglađen. Drugačije žive, rade, umiru i sa’ranjuju se. Niko ih ne pljuje – protiv uroka ni kad se rode, ali ni kasnije kroz život čak i kad zasluže, a Bogami ni kad umru… Jok. Sve je drugo… Izgleda kao kaleidoskop, al od leda… Šaren, a lep- za sebe… Lepo aranžiran sladoled – bez mirisa, bez ukusa…
Nije me niko kićenim … Ni zvao… Sabrao sam se i okrenuo u Holandiji, dva-tri posla… I para, riba, iha-ha. Napipaju me drotovi i bez premišljanja zapalim za Francusku. Tu sam i zaglavio- svakojako. Brak, bez potrebe i trunke ljubavi.
Čisto, došlo vreme, kvrcnulo. Onda prvo ćerka, pa sin. Danas imaju petnaes’ i
trinaes’ godina…
-Pa, to je lepo…
-Jes’, jes’…
Ne znam zašto, ali dobijem uvek neku potrebu da, kad mi je neprijatno, radim isuvisle poslove… Počnem da zavijam duvan, zatečen u džepu od jakne sa par zaostalih papirića -od ko zna kad. Zavijam, a nikako da smotam, nikad nisam naučio, jedva i mašinicom. Dule nastavlja s pričom, pogledajući značajno i sa smeškom moj „posao“, kao da me čita, ali ništa ne prokomentarisa.
-Lepo, lepo… Dok na slučajnom pregledu nisu ustanovili da sam sterilan… Druže, nisu moja. Kučka! Mislio sam da…
Ispade mi cigareta, a pogledi užasa se sretoše.
-Možda je taj sterilitet…
-Od rođenja! Od rođenja druže. I to nije sve… Pravio sam se da ništa ne znam,
vuko k’o konj i dalje, tretirao decu, k’o svoju – i dalje… I sve više tragao za sobom, u njima – i njima u sebi. Ni danas ne znaju zapravo- ni ko sam, ni čime se bavim. A kučka je slutila od početka- moj „posao“… I držala me u „patu“…Nije joj ništa smetalo, bar dok ima – šta joj treba. Dakle, novac… Jednom, kad je zvanično već znala za „posao“, za vreme mog odsustva i „službenog puta“, svratila u posetu i rekla – „znam da znaš“. I to je sve. Gledam je, a ne verujem očima. Nikad se nismo nešto „baš voleli“, al’ ovo..
Gledajući kroz skupljene trepavice, preko suze iz jednog oka u prošlost, steže
vilicu, pa pesnicu i prostenja: -Uh!
Jebo te Bog! Moj Dule plače! Dođe mi da ga zagrlim, kao ono u školi… Ono kad
je bila saobraćajka, pogibija roditelja … A ne mogu… Tad i nije plakao… Kako mu
se to desilo? Šta sam ja, koj-moj radio, gde sam bio? Šta se to s nama desilo?
Kroz suze se nasmeja, pa zakašlja, gore nego pušač, onda obrisa suze, okrenu se
konobaru i muzici i reče:
-A sad – „Cigani lete u nebo“! Muzika!
-Daj bre Dule, otkud…
Sad već tražeći pogledom muzičare, nastavlja:
-Sviraj – „Cigani lete u nebo“! Pardon, romi! Muzika iz filma, ma znate, ne folirajte-„Sosnjica“, „Solniška“, ako ne – bar „Oči čornije“, šta znate…
-Daj Dule, pusti ljude…
-Neka, neka, samo neka sviraju, Rusi bar imaju cigane… A mi „Rome“, a!? ’Ebem
ti… Ceo život te lažu, podmeću… Kao -i to nekom smeta? A u Španiji se zovu
Čisto, došlo vreme, kvrcnulo. Onda prvo ćerka, pa sin. Danas imaju petnaes’ i
trinaes’ godina…
-Pa, to je lepo…
-Jes’, jes’…
Ne znam zašto, ali dobijem uvek neku potrebu da, kad mi je neprijatno, radim isuvisle poslove… Počnem da zavijam duvan, zatečen u džepu od jakne sa par zaostalih papirića -od ko zna kad. Zavijam, a nikako da smotam, nikad nisam naučio, jedva i mašinicom. Dule nastavlja s pričom, pogledajući značajno i sa smeškom moj „posao“, kao da me čita, ali ništa ne prokomentarisa.
-Lepo, lepo… Dok na slučajnom pregledu nisu ustanovili da sam sterilan… Druže, nisu moja. Kučka! Mislio sam da…
Ispade mi cigareta, a pogledi užasa se sretoše.
-Možda je taj sterilitet…
-Od rođenja! Od rođenja druže. I to nije sve… Pravio sam se da ništa ne znam,
vuko k’o konj i dalje, tretirao decu, k’o svoju – i dalje… I sve više tragao za sobom, u njima – i njima u sebi. Ni danas ne znaju zapravo- ni ko sam, ni čime se bavim. A kučka je slutila od početka- moj „posao“… I držala me u „patu“…Nije joj ništa smetalo, bar dok ima – šta joj treba. Dakle, novac… Jednom, kad je zvanično već znala za „posao“, za vreme mog odsustva i „službenog puta“, svratila u posetu i rekla – „znam da znaš“. I to je sve. Gledam je, a ne verujem očima. Nikad se nismo nešto „baš voleli“, al’ ovo..
Gledajući kroz skupljene trepavice, preko suze iz jednog oka u prošlost, steže
vilicu, pa pesnicu i prostenja: -Uh!
Jebo te Bog! Moj Dule plače! Dođe mi da ga zagrlim, kao ono u školi… Ono kad
je bila saobraćajka, pogibija roditelja … A ne mogu… Tad i nije plakao… Kako mu
se to desilo? Šta sam ja, koj-moj radio, gde sam bio? Šta se to s nama desilo?
Kroz suze se nasmeja, pa zakašlja, gore nego pušač, onda obrisa suze, okrenu se
konobaru i muzici i reče:
-A sad – „Cigani lete u nebo“! Muzika!
-Daj bre Dule, otkud…
Sad već tražeći pogledom muzičare, nastavlja:
-Sviraj – „Cigani lete u nebo“! Pardon, romi! Muzika iz filma, ma znate, ne folirajte-„Sosnjica“, „Solniška“, ako ne – bar „Oči čornije“, šta znate…
-Daj Dule, pusti ljude…
-Neka, neka, samo neka sviraju, Rusi bar imaju cigane… A mi „Rome“, a!? ’Ebem
ti… Ceo život te lažu, podmeću… Kao -i to nekom smeta? A u Španiji se zovu
španski romi, u Italiji –talijanski romi, a Amerika, a!? „Amerikanski romi“, ne
Gipsy!? Cigani bre! Cigani! I ime im ima dušu! A šta romi, šta to znači, cigani na
Indijskom, a!? Ili ćopaju, šta li… Naravno da ćopaju! Od svih ovih laži, od ovog
smrdljivog života, i još ti neko soli pamet –ko si!? Ti kao ne znaš, „oni“ će ti
reći… Cigani bar imaju svoje, i to bi da im otmu. A mi, a!? Ko smo mi? Kaži- ko
smo mi!?
– Kak’i te romi-cigani Dule, napadaju!? Dobro je…
-Nije dobro! Ništa nije dobro! Nazovu te drugačije i šta!? Reše problem! Kao više
te poštuju, a!? Ono je kao, bilo pogrdno i to je glavni problem! Kao – sad bolje
žive, više ih poštuju, jedu bolje, idu u škole… Daj bre, i ti… Laž – sve je laaaž!!!
Sve! Ti misliš da si, to što si, a pojma nemaš! Pojma! I ja isto!
Muzičari nevešto pokušavaju da zaguše Dušanov bes, pojačavajući svirku, al bezuspešno.
-Dobro je, znam. Ti si doš’o da rešiš i taj problem, onako usput, za dva minuta,
posle dva’es godina… Znam, znam da ne znam…
-Naravno! Naravno da ne znaš…
Kako je noć odmicala, sve više približavajući se slutnjom porazu, mi smo
bivali sve otvoreniji i bliži, shvatajući da se zapravo proteklo vreme postaralo da
susret dobije dimenzije ispovesti dva stranca, lišen ponovnog susreta i neprijatnosti podsećanja… Čak i na ovaj susret, pun nezadovoljstava i neodređenih
„ujeda“. Uzdasi nisu govorili -nego o kajanju, gde nam je i u čemu proteklo vreme, a trenutak u kom smo, vapio je za izgrađenim, stabilnim… Ili je tražio smiraj, pomirenje svega što nismo, niti ćemo biti… Još kad bi nam sad podvukli „crtu“, izgleda- džaba smo živeli! Onda je valjda i „logično“ – da ispravljamo tuđe živote… Za ispravke sopstvenog života treba mnogo hrabrosti, koju retki imaju.
-Da, Jovanka… Teško uzdahnu i zagleda se negde u dno čaše, nagnute prema sebi,
kao da gledajući u nekoliko preostalih gutljaja vina, očekuje neki odgovor… Odjednom, niotkuda promumla:
-A ovo je Njegova krv…
-Molim?
-I Njega su nešto muvali, kako je ko stig’o, trgovali i onda i sad… Nikad i ni od
koga nisi siguran, čak ni kao Bog- međ’ neljude…
-O čemu ti to?
-Rođeni smo da bi živeli onako kako drugi hoće, kako mi hoćemo ili kako ko
mora? Kakva je onda to i čija volja? S druge strane- i Njega smo izdali, ubili…
Sva sreća da to nije bilo u Srbiji, nisu nam dali šansu… Zajebali bi i proročnstvo,
izdali bi Ga ranije i za manje srebrnjaka… Kakvi smo, još smo dobro prošli. I šta
je tu istina…
Gipsy!? Cigani bre! Cigani! I ime im ima dušu! A šta romi, šta to znači, cigani na
Indijskom, a!? Ili ćopaju, šta li… Naravno da ćopaju! Od svih ovih laži, od ovog
smrdljivog života, i još ti neko soli pamet –ko si!? Ti kao ne znaš, „oni“ će ti
reći… Cigani bar imaju svoje, i to bi da im otmu. A mi, a!? Ko smo mi? Kaži- ko
smo mi!?
– Kak’i te romi-cigani Dule, napadaju!? Dobro je…
-Nije dobro! Ništa nije dobro! Nazovu te drugačije i šta!? Reše problem! Kao više
te poštuju, a!? Ono je kao, bilo pogrdno i to je glavni problem! Kao – sad bolje
žive, više ih poštuju, jedu bolje, idu u škole… Daj bre, i ti… Laž – sve je laaaž!!!
Sve! Ti misliš da si, to što si, a pojma nemaš! Pojma! I ja isto!
Muzičari nevešto pokušavaju da zaguše Dušanov bes, pojačavajući svirku, al bezuspešno.
-Dobro je, znam. Ti si doš’o da rešiš i taj problem, onako usput, za dva minuta,
posle dva’es godina… Znam, znam da ne znam…
-Naravno! Naravno da ne znaš…
Kako je noć odmicala, sve više približavajući se slutnjom porazu, mi smo
bivali sve otvoreniji i bliži, shvatajući da se zapravo proteklo vreme postaralo da
susret dobije dimenzije ispovesti dva stranca, lišen ponovnog susreta i neprijatnosti podsećanja… Čak i na ovaj susret, pun nezadovoljstava i neodređenih
„ujeda“. Uzdasi nisu govorili -nego o kajanju, gde nam je i u čemu proteklo vreme, a trenutak u kom smo, vapio je za izgrađenim, stabilnim… Ili je tražio smiraj, pomirenje svega što nismo, niti ćemo biti… Još kad bi nam sad podvukli „crtu“, izgleda- džaba smo živeli! Onda je valjda i „logično“ – da ispravljamo tuđe živote… Za ispravke sopstvenog života treba mnogo hrabrosti, koju retki imaju.
-Da, Jovanka… Teško uzdahnu i zagleda se negde u dno čaše, nagnute prema sebi,
kao da gledajući u nekoliko preostalih gutljaja vina, očekuje neki odgovor… Odjednom, niotkuda promumla:
-A ovo je Njegova krv…
-Molim?
-I Njega su nešto muvali, kako je ko stig’o, trgovali i onda i sad… Nikad i ni od
koga nisi siguran, čak ni kao Bog- međ’ neljude…
-O čemu ti to?
-Rođeni smo da bi živeli onako kako drugi hoće, kako mi hoćemo ili kako ko
mora? Kakva je onda to i čija volja? S druge strane- i Njega smo izdali, ubili…
Sva sreća da to nije bilo u Srbiji, nisu nam dali šansu… Zajebali bi i proročnstvo,
izdali bi Ga ranije i za manje srebrnjaka… Kakvi smo, još smo dobro prošli. I šta
je tu istina…
-Ono o čemu „svedoče četvorica“.
-Opa! Čitali smo knjigice! Ovo je bilo hipotetički, a koliko znam, ti se nešto nisi primao na tu „priču“, šta se desilo?
-Mnogo, sve ili ništa. Rat, beda, svašta…
-Hm, pa jel pomaže?
-Sve i da pomaže, nisam na ispovesti, a ti mi slabo ličiš na popa, pre na…
-E,e, tu sam te ček’o, pa onda sam i ja po njegovoj volji, kao i ti i bilo ko ovde. A
ni Satanu nisam ja izmislio, valjda mu je i on po volji. Da nije, lako bi ga se
rešio… I mene… Ja ne mogu…
-Mislim da je vreme fajronta…
-A ja istine! Šta je zapravo s istinom i šta je tu istina!?
-Istina je da smo dosta popili, i da je vreme da idemo…
Tresnuvši rukom o sto, Dule viknu:
-E, neće biti! Zašto Jevanđelja ispituju lozu Josifovu, a ne Marijinu-to je logično!?
On je Marijin sin, Josif Ga je prihvatio i očuvao, ali Josif nije otac, on je očuh!?
-Daj bre Dule, i ti…
-Ne, ne, kakve veze ima i zašto je uopšte Josifov rodoslov u Jevanđelju, čiji je ko, kad Isus nije njegov? Ili jeste!?
-Valjda je svačiji-Bog!?
-Al’ ne i sin!
-Kak’e sad to ima veze, mislim, koj’ ti je!?
-Između ostalog – ko ti je roditelj, onaj koji te rodi, ili koji te napravi čovekom!?
Ili žrtvom!?!
Ovo je išlo na poznatu stranu. Samo jednom sam ga pitao za prave roditelje, jer su
njegovi, ne krijući usvojenje od malena Duletu i bili koliko god su to umeli i mogli- pravi roditelji. Skromno sve, od odela do hrane, od postelje do života – i samo se odjednom ugasili. Tada još, započeo sam pitanjem, šta je sa pravim, biološkim roditeljima. Bio je isuviše ljut i nad humkom, kratko je završio: „Da sam im trebao, ne bi me ostavili. Ovo su moji pravi roditelji!“ Ali otkud sad?
-Dobro, ne razumem. Naročito, kakve veze ima…
-Razumećeš, čekaj-stani-polako! Ti nisi nikad sumnjao ili pomišljao, bio si tako
siguran, tako prokleto siguran… Nikako nisam mogao da shvatim, otkud takva
drskost, kao da misliš da si uvek i nepogrešivo u pravu!
Ovo mi je zazvučalo kao još jedna „moša“…
-Čekaj-čekaj, na šta ciljaš? Šta…
-Eto, kao da misliš da si stvoren da je samo to i samo tvoje istina, kao da je samo ti znaš, taj nadmen stav, držanje, sve… A u meni uzavre, pa ne htedoh da sačekam ni da završi:
-A zašto misliš da imaš prava da mi čitaš, posle toliko godina, kad ništa ne znaš!
-Opa! Čitali smo knjigice! Ovo je bilo hipotetički, a koliko znam, ti se nešto nisi primao na tu „priču“, šta se desilo?
-Mnogo, sve ili ništa. Rat, beda, svašta…
-Hm, pa jel pomaže?
-Sve i da pomaže, nisam na ispovesti, a ti mi slabo ličiš na popa, pre na…
-E,e, tu sam te ček’o, pa onda sam i ja po njegovoj volji, kao i ti i bilo ko ovde. A
ni Satanu nisam ja izmislio, valjda mu je i on po volji. Da nije, lako bi ga se
rešio… I mene… Ja ne mogu…
-Mislim da je vreme fajronta…
-A ja istine! Šta je zapravo s istinom i šta je tu istina!?
-Istina je da smo dosta popili, i da je vreme da idemo…
Tresnuvši rukom o sto, Dule viknu:
-E, neće biti! Zašto Jevanđelja ispituju lozu Josifovu, a ne Marijinu-to je logično!?
On je Marijin sin, Josif Ga je prihvatio i očuvao, ali Josif nije otac, on je očuh!?
-Daj bre Dule, i ti…
-Ne, ne, kakve veze ima i zašto je uopšte Josifov rodoslov u Jevanđelju, čiji je ko, kad Isus nije njegov? Ili jeste!?
-Valjda je svačiji-Bog!?
-Al’ ne i sin!
-Kak’e sad to ima veze, mislim, koj’ ti je!?
-Između ostalog – ko ti je roditelj, onaj koji te rodi, ili koji te napravi čovekom!?
Ili žrtvom!?!
Ovo je išlo na poznatu stranu. Samo jednom sam ga pitao za prave roditelje, jer su
njegovi, ne krijući usvojenje od malena Duletu i bili koliko god su to umeli i mogli- pravi roditelji. Skromno sve, od odela do hrane, od postelje do života – i samo se odjednom ugasili. Tada još, započeo sam pitanjem, šta je sa pravim, biološkim roditeljima. Bio je isuviše ljut i nad humkom, kratko je završio: „Da sam im trebao, ne bi me ostavili. Ovo su moji pravi roditelji!“ Ali otkud sad?
-Dobro, ne razumem. Naročito, kakve veze ima…
-Razumećeš, čekaj-stani-polako! Ti nisi nikad sumnjao ili pomišljao, bio si tako
siguran, tako prokleto siguran… Nikako nisam mogao da shvatim, otkud takva
drskost, kao da misliš da si uvek i nepogrešivo u pravu!
Ovo mi je zazvučalo kao još jedna „moša“…
-Čekaj-čekaj, na šta ciljaš? Šta…
-Eto, kao da misliš da si stvoren da je samo to i samo tvoje istina, kao da je samo ti znaš, taj nadmen stav, držanje, sve… A u meni uzavre, pa ne htedoh da sačekam ni da završi:
-A zašto misliš da imaš prava da mi čitaš, posle toliko godina, kad ništa ne znaš!
Nemaš pojma šta se sve ovde dešavalo, dođeš iz te neke Evrope i kao sad sve znaš i imaš prava na sve!? Misliš, U Srbiji su cvetale ruže? E, pa nisu, tako su se predstavljale, rascvetale su se tikve- i to tri puta gore od tebe, poharale i opustošile sve
pred sobom, kao najezda skakavaca i pacova-odjednom!
-A ti Kobo!?
-A ja sam ratovao, dok „njihova Srbija“ nije, to nema pojma! Valjda su samo primali ratne plate! Otud tvom „kalibru“ valjda i pare, od „patrie“, patriotski lopovi,
a ja sam svoje pošteno odgulio…
-Znam i ne sumnjam…
-Ma ne znaš, šta koj-moj znaš, nemaš pojma nit’ možeš i umeš da razumeš- išta više! Razumeš li Srbina koji vuče traktorom na lancu, zakačenu bombu kome
vičemo: alo bre Srbine to može da eksplodira! Mrtav ’ladan dovikuje: „Šta me
briga- nije moje!“ Ili bunilo čoveka na ratištu, koji skače bunovan i znojav usred
noći, da vrati dečije ćebence koje je iz nekih ruševina uzeo, ni sam ne znajući zašto, na njemu zaspao i usnio svoje dete! Pa -naše bi ga straže ubile noću! To razumeš, a!? A onoga što ne pusti suzu pred mrtvima i pred smrti u lice, a rasplaka
se kao dete pred srušenom kućom, čiji su ostaci odavali svojski trud i ukus dobrih,
brižnih i skromnih domaćina, a!? A sina onog vajnog generala, što trgovaše s vojskom toalet-papir, pa najbrojniji uzrok izbacivanja iz stroja vojske bi glupi ojed, i to shvataš!? Ili ovu stasalu „piči -generaciju“!? Piči do para, za siću, šta bilo, do škole kad mora, a kad je završi- piči kod tebe u tvoju jebenu Evropu!? A tri put su bolji nego bi iko očekivao!? I od tebe i mene zajedno! I to kao razumeš-’bem ti red i raspored! I mog deda Isu, kad reče: „vlas’-to ti je ka’ utega na sat! Što narod niže, to vlas’ više! Što ni gorê, to im bolje!“ Pa možda i shvataš, al’ ne razumeš, nisi „kušao“, srknuo, nisi se popario! Nisam ni ja -dok ne „kušah“! Jebem ti i tvoju paru i poparu! Ja imam to što jesam, a ti si to što imaš!
Toliko me obuzeo bes, kao da optužujem za sve njega, kao da je on kriv. A
valjda mi je nedostajalo da s nekim podelim, možda baš s njim… A vala se dosta i
skupljalo!
Čudi me da Dule ćuti, oborene glave, vrti vino na dnu čaše, mrda nešto glavom,
kao „svašta ili znam“, ali ništa ne progovori. Onda, kao polu-suznih očiju, mahnu
konobaru:
-Da platim! Maši se za džep i izvukavši novčanik, ispade iz džepa i rasklopi se
kožna futrolica, dopade do mojih nogu, on se, polu-pijan „brzo“ saže, al bio sam
brži… Značka- sa brojem i grbom, ej, naš grb! Drot, pandur! Dule!? Na koju
foru!? DB!? Dule!? E, do mojega…
-Kol’ko mi sleduje za ovu priču, od večeras? Neće biti prvina.
-Ne seri!
-Šta ne seri, kolk’o!? Zašto si došao? Zar ovdašnji ne mogu da me nađu? Pa znaju
pred sobom, kao najezda skakavaca i pacova-odjednom!
-A ti Kobo!?
-A ja sam ratovao, dok „njihova Srbija“ nije, to nema pojma! Valjda su samo primali ratne plate! Otud tvom „kalibru“ valjda i pare, od „patrie“, patriotski lopovi,
a ja sam svoje pošteno odgulio…
-Znam i ne sumnjam…
-Ma ne znaš, šta koj-moj znaš, nemaš pojma nit’ možeš i umeš da razumeš- išta više! Razumeš li Srbina koji vuče traktorom na lancu, zakačenu bombu kome
vičemo: alo bre Srbine to može da eksplodira! Mrtav ’ladan dovikuje: „Šta me
briga- nije moje!“ Ili bunilo čoveka na ratištu, koji skače bunovan i znojav usred
noći, da vrati dečije ćebence koje je iz nekih ruševina uzeo, ni sam ne znajući zašto, na njemu zaspao i usnio svoje dete! Pa -naše bi ga straže ubile noću! To razumeš, a!? A onoga što ne pusti suzu pred mrtvima i pred smrti u lice, a rasplaka
se kao dete pred srušenom kućom, čiji su ostaci odavali svojski trud i ukus dobrih,
brižnih i skromnih domaćina, a!? A sina onog vajnog generala, što trgovaše s vojskom toalet-papir, pa najbrojniji uzrok izbacivanja iz stroja vojske bi glupi ojed, i to shvataš!? Ili ovu stasalu „piči -generaciju“!? Piči do para, za siću, šta bilo, do škole kad mora, a kad je završi- piči kod tebe u tvoju jebenu Evropu!? A tri put su bolji nego bi iko očekivao!? I od tebe i mene zajedno! I to kao razumeš-’bem ti red i raspored! I mog deda Isu, kad reče: „vlas’-to ti je ka’ utega na sat! Što narod niže, to vlas’ više! Što ni gorê, to im bolje!“ Pa možda i shvataš, al’ ne razumeš, nisi „kušao“, srknuo, nisi se popario! Nisam ni ja -dok ne „kušah“! Jebem ti i tvoju paru i poparu! Ja imam to što jesam, a ti si to što imaš!
Toliko me obuzeo bes, kao da optužujem za sve njega, kao da je on kriv. A
valjda mi je nedostajalo da s nekim podelim, možda baš s njim… A vala se dosta i
skupljalo!
Čudi me da Dule ćuti, oborene glave, vrti vino na dnu čaše, mrda nešto glavom,
kao „svašta ili znam“, ali ništa ne progovori. Onda, kao polu-suznih očiju, mahnu
konobaru:
-Da platim! Maši se za džep i izvukavši novčanik, ispade iz džepa i rasklopi se
kožna futrolica, dopade do mojih nogu, on se, polu-pijan „brzo“ saže, al bio sam
brži… Značka- sa brojem i grbom, ej, naš grb! Drot, pandur! Dule!? Na koju
foru!? DB!? Dule!? E, do mojega…
-Kol’ko mi sleduje za ovu priču, od večeras? Neće biti prvina.
-Ne seri!
-Šta ne seri, kolk’o!? Zašto si došao? Zar ovdašnji ne mogu da me nađu? Pa znaju
oni šta im mislim i kome jebem kevu za ovo „skuvano“! Džukelo ni jedna, mene si našao!?
-Nisam ni mislio da ti kažem…
-Pa naravno, sad si „underkover“, „Jame’ Dulé“!? Ili „Dule-Bond“!? A zašto nisi
mislio da mi kažeš- moliću, i zašto si me „priveo“!?
-Ne seri!
-Šta ne seri, ne seri ti pičko pandurska! Šta -ne seri!?
-Ne bi mi poverovao ni reč!
-Pa naravno da ne bi! Ni piće ne bi s tobom popio, seronjo!
-Pa naravno da ne bi, naravno, al sve jedno, sâm sam kriv, tek sad ti moram reći.
Moraš da saslušaš.
-Šta, još bi da me lažeš!? Nije ti dosta!?
-Daj Bogdane, odrasli smo ljudi…
-Sad smo zvanični: Daj Bogdane! Oćeš da me apsiš? Ovde kerovi ne čitaju prava,
prvo tuku da priznaš, onda da potpišeš, a ne retko i presuđuju batinama! Od čega
krećeš, šta ćeš ti!? I kako su te primili, bio si „dobar lopov“ !? Ima li iko od vas
neke škole il vas, do ministra -po mardeljima regrutuju!?
-Ti celog života juriš neku istinu…
-A ti ćeš „oči da mi otvoriš“?
-Slušaj me molim te, samo da završim…
-Toliko ti dugujem, a!? Šta bre s lažovom da pričam!?
-Zovi me kako hoćeš, al saslušaj, molim te k’o brata!
-Sad smo braća, a!? Lepo.
-Molim te Bogdane, ovde nisam zbog sebe. Ja sam svoje oduvao, nemam više, kraj…
-Pa, sigurno si zbog mene!?
-Jeste, zbog tebe! I sve jedno, verovao ili ne, posle svega toliko ti dugujem, ali i ti
meni…
-Ja tebi!? Ja tebi dugujem!? E, ovo moram da čujem.
-Molim te, sačekaj, molim te…
-Ajde, ajde… Ajde da čujem…
-Dakle, ja sam oduvao, kraj, nema više…
-Šta, „kolege te traže“?
-Ne Bogdane, bolestan sam, i ovo je naš zadnji susret.
-Šta? To opet neka fora kao…
Pomislim, ponovo „moša“?
Ućutasmo se, on me pogleda, nekako ispod podignute obrve, spusti pogled i dodade:
-Ne traži me niko, nikog ne tražim, ovo mi je pokriće, da lakše prođem i dođem
-Nisam ni mislio da ti kažem…
-Pa naravno, sad si „underkover“, „Jame’ Dulé“!? Ili „Dule-Bond“!? A zašto nisi
mislio da mi kažeš- moliću, i zašto si me „priveo“!?
-Ne seri!
-Šta ne seri, ne seri ti pičko pandurska! Šta -ne seri!?
-Ne bi mi poverovao ni reč!
-Pa naravno da ne bi! Ni piće ne bi s tobom popio, seronjo!
-Pa naravno da ne bi, naravno, al sve jedno, sâm sam kriv, tek sad ti moram reći.
Moraš da saslušaš.
-Šta, još bi da me lažeš!? Nije ti dosta!?
-Daj Bogdane, odrasli smo ljudi…
-Sad smo zvanični: Daj Bogdane! Oćeš da me apsiš? Ovde kerovi ne čitaju prava,
prvo tuku da priznaš, onda da potpišeš, a ne retko i presuđuju batinama! Od čega
krećeš, šta ćeš ti!? I kako su te primili, bio si „dobar lopov“ !? Ima li iko od vas
neke škole il vas, do ministra -po mardeljima regrutuju!?
-Ti celog života juriš neku istinu…
-A ti ćeš „oči da mi otvoriš“?
-Slušaj me molim te, samo da završim…
-Toliko ti dugujem, a!? Šta bre s lažovom da pričam!?
-Zovi me kako hoćeš, al saslušaj, molim te k’o brata!
-Sad smo braća, a!? Lepo.
-Molim te Bogdane, ovde nisam zbog sebe. Ja sam svoje oduvao, nemam više, kraj…
-Pa, sigurno si zbog mene!?
-Jeste, zbog tebe! I sve jedno, verovao ili ne, posle svega toliko ti dugujem, ali i ti
meni…
-Ja tebi!? Ja tebi dugujem!? E, ovo moram da čujem.
-Molim te, sačekaj, molim te…
-Ajde, ajde… Ajde da čujem…
-Dakle, ja sam oduvao, kraj, nema više…
-Šta, „kolege te traže“?
-Ne Bogdane, bolestan sam, i ovo je naš zadnji susret.
-Šta? To opet neka fora kao…
Pomislim, ponovo „moša“?
Ućutasmo se, on me pogleda, nekako ispod podignute obrve, spusti pogled i dodade:
-Ne traži me niko, nikog ne tražim, ovo mi je pokriće, da lakše prođem i dođem
Da lakše odem. Da vidim neku vajdu i ja od njih, mater im…
Konobar snebivajući se ostavi račun, a Dušan ga zaustavi:
-Čekaj, koliko je to? Tutnu dvesta maraka i reče:
-Jel ovo u redu? Zatvori i izgubite se, neću nikog da vidim, jel jasno? Treba mi još
pola sata.
-Daj da izađemo…
-Ne mogu. Nije mi dobro.
Podiže glavu prema konobaru i ponovi molećivo:
-Još pola sata? Vama je ništa, a meni mnogo…
Konobar, pogledavši oko sebe, klimnu glavom. Ionako smo poslednji ostali.
-Ono, kad se namesti… Mnogo bude i za veće od mene. Sad, možeš mi verovati ali i ne moraš, ja ti ne mogu zameriti. Nemam prava, ali moram reći, bar ono što ja znam…
-Dakle, „moralo je tako biti“, a?
-Ne govorim o ovoj usranoj zemlji, ni o ratovima, već o tebi… I meni. A trebalo je odatle da počnem. Preskočiću sve nepotrebne detalje, da samo napomenem da sam Jovanku upoznao slučajno, posle jednog „posla“ bio sam ranjen, uhvaćen, a ona je održavala zatvorski deo bolnice. Ispostavi se da je iz našeg kraja, ne znajući ko sam, ponudi mi smeštaj nakon izlaska. Da ne dužim, muž joj je bio legionar, zapravo, pobegao je u legiju, a ona pošla nakon porođaja- za njim. Njoj su oduzeli oba deteta na porođaju, i nadajući se njegovoj pomoći da povrati decu, pošla je čim je čula da je u Francuskoj. I dobrano se namučila -ni za šta.
Tu uzdahnu, pa malo poćuta…
-Kad porazmislim, namučena duša. Kako znam da sam usvojen od malena, nije
mi predstavljala baš „uzornu majku“… Dok nisam saznao po nešto o tom vremenu
i … Onaj pregled… Da, to kad su ustanovili da sam sterilan od rođenja, tad sam
radio i te druge analize… Ona je moja majka. Taj legionar – otac.
Sunce mu… Šta sad? Gledam ga, znam da je s prezirom jedini put govorio o
tome tad, na sahrani. A sad, šta sad? Razmišljam, statistički moja generacija- u
klupi od dva đaka jedan je lopov- drot, šta li, a drugi nesposoban, „bašta“. Ma,
glup mi uzorak, šta tu ima… Onda, čitav život misliš neko te ostavio, pobegao i zaboravio. I onda, kad se najmanje nadaš-bum! U facu ti saspe sve…
Gledam ga, razdrljene košulje, zaduvanog kao da je do sad trčao-piljimo jedno drugom u oči, a kao da se ne poznajemo. Kao totalni stranci. Kao kroz izmaglicu mi dolazi:
-Čekaj, pa znači našao si majku, tvoju pravu, mislim što te je rodila…
Prolupao sam, slabo pratim i tok sopstvenih misli, a Dušan se zakašlja tako starački i teško, da sam u prvi mah pomislio da se zacenio od smeha – na sve moje
gluposti.
Konobar snebivajući se ostavi račun, a Dušan ga zaustavi:
-Čekaj, koliko je to? Tutnu dvesta maraka i reče:
-Jel ovo u redu? Zatvori i izgubite se, neću nikog da vidim, jel jasno? Treba mi još
pola sata.
-Daj da izađemo…
-Ne mogu. Nije mi dobro.
Podiže glavu prema konobaru i ponovi molećivo:
-Još pola sata? Vama je ništa, a meni mnogo…
Konobar, pogledavši oko sebe, klimnu glavom. Ionako smo poslednji ostali.
-Ono, kad se namesti… Mnogo bude i za veće od mene. Sad, možeš mi verovati ali i ne moraš, ja ti ne mogu zameriti. Nemam prava, ali moram reći, bar ono što ja znam…
-Dakle, „moralo je tako biti“, a?
-Ne govorim o ovoj usranoj zemlji, ni o ratovima, već o tebi… I meni. A trebalo je odatle da počnem. Preskočiću sve nepotrebne detalje, da samo napomenem da sam Jovanku upoznao slučajno, posle jednog „posla“ bio sam ranjen, uhvaćen, a ona je održavala zatvorski deo bolnice. Ispostavi se da je iz našeg kraja, ne znajući ko sam, ponudi mi smeštaj nakon izlaska. Da ne dužim, muž joj je bio legionar, zapravo, pobegao je u legiju, a ona pošla nakon porođaja- za njim. Njoj su oduzeli oba deteta na porođaju, i nadajući se njegovoj pomoći da povrati decu, pošla je čim je čula da je u Francuskoj. I dobrano se namučila -ni za šta.
Tu uzdahnu, pa malo poćuta…
-Kad porazmislim, namučena duša. Kako znam da sam usvojen od malena, nije
mi predstavljala baš „uzornu majku“… Dok nisam saznao po nešto o tom vremenu
i … Onaj pregled… Da, to kad su ustanovili da sam sterilan od rođenja, tad sam
radio i te druge analize… Ona je moja majka. Taj legionar – otac.
Sunce mu… Šta sad? Gledam ga, znam da je s prezirom jedini put govorio o
tome tad, na sahrani. A sad, šta sad? Razmišljam, statistički moja generacija- u
klupi od dva đaka jedan je lopov- drot, šta li, a drugi nesposoban, „bašta“. Ma,
glup mi uzorak, šta tu ima… Onda, čitav život misliš neko te ostavio, pobegao i zaboravio. I onda, kad se najmanje nadaš-bum! U facu ti saspe sve…
Gledam ga, razdrljene košulje, zaduvanog kao da je do sad trčao-piljimo jedno drugom u oči, a kao da se ne poznajemo. Kao totalni stranci. Kao kroz izmaglicu mi dolazi:
-Čekaj, pa znači našao si majku, tvoju pravu, mislim što te je rodila…
Prolupao sam, slabo pratim i tok sopstvenih misli, a Dušan se zakašlja tako starački i teško, da sam u prvi mah pomislio da se zacenio od smeha – na sve moje
gluposti.
-Nije to ništa, ne brini prođe me brzo, samo je sve češće… Hajde da pođemo, ipak je vreme.
Jutro je već umilo noćašnji mamurluk većine kafanskih ’tica. Pri izlasku Dušan se uhvati i nasloni na ragastov vrata i pogleda prema nebu žmirkajući i smešeći se.
Tek u osmehu sam poznao onog svog druga iz detinjstva.
-Ajde matori, sav si poružneo preko noći!
-Biće Kobo da je onda i vreme, i glavom pokazujući prema nebu dodade, a možda se i istina ogleda…
-Ne budali, nego ajmo, vidim ja da ti nije dobro, samo više je to od lude glave…
-Da, samo mi pomozi da uđem u auto.
Teško se smesti u sedište, sav zadihan i raskopčan, poče da traži nešto po unutrašnjem džepu sakoa, pogleda me i reče:
-Promena plana, stanica znaš gde je, možda mi i oprostiš, ali ja mogu još ovo i ovoliko… Molim te da kući odeš busom, ovo je povratna karta do Pariza, trebaće ti, ja tamo ostajem. Naravno do daljnjeg! A kad se to desi, ako odlučiš potraži Jovanku. Zapravo, ona će tamo sigurno biti. Tu ti je i njena slika. Ne teraj me da ustajem, ti bitango nego da se zagrlimo… Bratski!
Grlim ga i osećam da se trese celim telom, guši se i jeca… Ne razumem. Zatečen sam, guši me u grčevitom zagrljaju, a ja se trudim da ne ispustim te papire i tu sliku. Odgurnu me, zatvori vrata i doviknu:
-Gubi se mangupe!
Mahnu rukom i uz škripu guma ode…
Zbunjen, gledam karte za avion i uhvati me neka nejasna jeza i zbog čega bi trebalo da odem i zašto dve karte… Onda iza karata, slika žene sa maramom. Obična, kakve su sve naše žene u tim godinama, trošene radom i nemanjem, kao da iz sela nije izašla. Okrenem sliku, a na poleđini piše: KUPINA-MLADEŽI ISPOD
LEVOG PAZUHA I MALIĆ PRST NA DESNOJ NOZI
TVOJ BRAT DUŠAN
Okrenuo mi se svet!
Pa mi smo rodjeni istog dana!
Okrenem ponovo sliku i gledam.
Da li je moguće da je ona
– istina!?
Jutro je već umilo noćašnji mamurluk većine kafanskih ’tica. Pri izlasku Dušan se uhvati i nasloni na ragastov vrata i pogleda prema nebu žmirkajući i smešeći se.
Tek u osmehu sam poznao onog svog druga iz detinjstva.
-Ajde matori, sav si poružneo preko noći!
-Biće Kobo da je onda i vreme, i glavom pokazujući prema nebu dodade, a možda se i istina ogleda…
-Ne budali, nego ajmo, vidim ja da ti nije dobro, samo više je to od lude glave…
-Da, samo mi pomozi da uđem u auto.
Teško se smesti u sedište, sav zadihan i raskopčan, poče da traži nešto po unutrašnjem džepu sakoa, pogleda me i reče:
-Promena plana, stanica znaš gde je, možda mi i oprostiš, ali ja mogu još ovo i ovoliko… Molim te da kući odeš busom, ovo je povratna karta do Pariza, trebaće ti, ja tamo ostajem. Naravno do daljnjeg! A kad se to desi, ako odlučiš potraži Jovanku. Zapravo, ona će tamo sigurno biti. Tu ti je i njena slika. Ne teraj me da ustajem, ti bitango nego da se zagrlimo… Bratski!
Grlim ga i osećam da se trese celim telom, guši se i jeca… Ne razumem. Zatečen sam, guši me u grčevitom zagrljaju, a ja se trudim da ne ispustim te papire i tu sliku. Odgurnu me, zatvori vrata i doviknu:
-Gubi se mangupe!
Mahnu rukom i uz škripu guma ode…
Zbunjen, gledam karte za avion i uhvati me neka nejasna jeza i zbog čega bi trebalo da odem i zašto dve karte… Onda iza karata, slika žene sa maramom. Obična, kakve su sve naše žene u tim godinama, trošene radom i nemanjem, kao da iz sela nije izašla. Okrenem sliku, a na poleđini piše: KUPINA-MLADEŽI ISPOD
LEVOG PAZUHA I MALIĆ PRST NA DESNOJ NOZI
TVOJ BRAT DUŠAN
Okrenuo mi se svet!
Pa mi smo rodjeni istog dana!
Okrenem ponovo sliku i gledam.
Da li je moguće da je ona
– istina!?
