aferaltribune, LJUBAVNE, PESME, OSTALE, POLITIČKE, PESME, priče, price, RUŽE, UROŠA, PREDIĆA, KAFANSKI, RAZGOVORI, RAKIJSKA, RASPRA, Nebojsa Dajic, Daja

7. Magla

Nisam od onih koji se zanimaju za poljoprivredu i, kako mi je „briljantno opisno“ primetila jedna od sestara iz familije – “zemlju ne volim ni u saksiji”. Ipak, da samo znate kako jezivo izgleda neobran kukuruz u novembru, pod snegom, opasan maglom, i pričama o minskim poljima. Kako ječi tugom i besmislom, da mogu porediti samo sa onom tišinom nad grobom najmilijih. Neizrecivo.

Prvih nekoliko noći proveli smo u šupi, kraj neke vikendice, na ulazu u selo. Samu vikendicu osvojili su raketaši, došavši koji dan kasnije. Oni nisu bili obzirni prema meštanima i, rekavši da je potreba smeštaja voske iznad „potrebe“ kuće i vikendice u istom selu provalili i, u podrumu iste, zatekli preko tone  goriva! Taj detalj održao je STATUS QUO: – raketaši koriste vikendicu, za ćutanje!

Prvo jutarnje postrojavanje i poziv oficirima da se upoznaju sa oruđem (!?). Jedan od prethodne garniture oficira nam ispred topa doslovce kaže: „Ljudi, ovo čudo – mnogo jako puca! Ovako nešto nikad niste čuli!“ Naravno, naša reakcija je – pričaš artiljercu o pucnjavi!? Samo kratko reče, dobro, i naredi: „Pali!“

Buuum!

Ja sam poklekao u kolenima, osetivši jak udar, kao šakom u grudi! Jedan stariji oficir pored mene – sede sred blata, uz povik: „Ovo je strašno!“ Pisak u ušima i pored otvorenih usta, nije prestajao, a činilo se – nikad i neće. Kao iz daleka, čuo se smeh, zbog „priselog“, kome smo pomogli da ustane. Shvatio sam, osvrćući se, da je smeh –  ljudi oko mene, a zvuči kao da je s kraja sela. Jedini jači zvuk koji sam ikada čuo, bila je vatra plotuna, iz istog oruđa, koji dan kasnije. Tada iz 6 topova grune – u istom trenu. Koliko jako? Toliko da u selu, udaljenom stotinak metara, nije bilo ni jednog čitavog prozora od strane sa koje dolazi detonacija. Bočno, iste kuće imale su po neki čitav prozor, dok je tek na suprotnoj strani, bilo više čitavih od slomljenih prozora, u zavisnosti od toga kako se odbijao zvuk.

Garaža seoskog poljopri-vrednog dobra, u kojoj smo prvo imali dežuranu, a potom i mesto za spavanje imala je, na mestu prozora, dva šatorska krila, oba poce-pana! Pokušali smo  novim, i stavili slamu između. Jedno se ipak pocepalo! Tako je prilikom svakog pucnja, uz tresak trometarskih metalnih ulaznih vrata garaže, sabijeni vazduh svako malo istresao  nešto slame na pod, što iz „prozora“, što sa tavanskih greda naslaganu prašinu. Ali to je i razumljivo, obzirom da je garaža bila „baš blizu“ – nekih 70-80 metara od najbližeg topa!

Gledam izbezumljen onu zadimljenu zver, gušeći se od isparenja šalitre, baruta, sumpora čega li (mora da tako mirišu magle pakla!), i derući se iz sveg glasa, pitam:  – A gde su mu piketi[1]!? „Miloje“, geometar po struci, muva me i muklo vičući odgovori: „Ne viči bre, čuće vojska – da nemamo pojma! Nema piketa!“

-Pa kako nišane!?

„Eno tamo vidiš, koriste kolimator[2]! A i šta te briga, „’bemu VES [3]“,  mi smo komandna[4]! Nismo „vatre-njaci [5]”! Nije važno!“

– Ako to „nije važno“, onda – koju podelu koriste 60 ili 64 !?

„E, je… ga, mnogo ‘oćeš! Otkud ja znam!? A koja je podela!?[6]“ Onaj oficir odgovori, smešeći se,  mene

upita: „Ti nisi video koli-mator!?“ – Ne! Ako i jesam, od ove buke i ogluveh, i zatupavih!

„A jesu li ostali topdžije ili..!?“

– Ne da ja znam, mi smo haubičari!

„Pa dobro, bolje i to nego –minobacači! Ili samohodke! Pa top!“

-E, jesi me utešio!

(Ova faca me seti na Dudaka, koji mi je kratko u ŠRO bio komandir baterije. Taj nije mnogo pričao, a kakav je bio? Pa, retki su ga pozdravljali u hodu, uglavnom se ukoče i zastanu, zbog čega je penio! Nije znao da drži govor (držao nam je – političku nastavu!) Nosio bi sa sobom pult, pod miškom, kao fasciklu, po kojem bi prostro papire za predavanje. Nonstop bi grčio donjom vilicom,  zatežući žile na vratu, i nešto upinjući, valjda pokušavajući da sklopi rečenicu. Izgledao je smešno! Dok ne dođe -praksa! Tada je čini se, imao i briljantnih ideja, kao i talenat za pregled situacije, kakav imaju retki. Bar za jednog kadeta ŠRO[7]!)

„Gvirni kroz njega i sve će ti biti jasno, pokazujući na kolimator. Ja „gvirnem“, a on reče:

„E, sad blago meni, kad ste sve naučili, preuzmite oruđa i – srećno!“

– Ovaj kratak, isti “Dudak”! Svi se nasmejaše. Od mlađih prisutnih rezervista, retki  nisu čuli za “Dudaka”!

On se nasmeja, uz pitanje: „I ti si ga upoznao?“ – Ko nije?  „A je li živ, zna li se?“ –Otkud znam!? Ostali su još čitav dan – da nas obuče. Više i nije trebalo. A i čemu  – ludom, uputstvo za upotrebu?

Tako je prethodna jedinica smenjena nakon, u kasarni usmeno obročenih 45 dana  boravka na ratištu, kako je i nama određeno. Samo, mi smo „svoje“ bauljanje po Sremskoj magli, tek počeli.

________________________

 



 [stextbox id=“black“ caption=“  [1] Služe za nišanjenje, motke, kao geometarske.“][/stextbox]

[stextbox id=“black“ caption=“  [2] savremenija naprava –  menja te motke![/stextbox]

[stextbox id=“black“ caption=“[3] Njegova „omiljena uzrečica“!“][/stextbox]

 [stextbox id=“black“ caption=“ [4] Komandna baterija, po sastavu ima računače, veziste, topografe i izviđače-nema oruđa,tj topove- prim.aut.“][/stextbox]

[stextbox id=“black“ caption=“ [5] Vatrene baterije su sa oruđima, sastava poslužioca oruđa (uglavnom) (prim.aut.)“]

[/stextbox]

[stextbox id=“black“ caption=“ [6] “Podela“ je termin u artiljeriji vezan za računanje elemenata gađanja, tj. uglomer, vezan za „podelu“ kruga (matematički krug je 360◦, dok je artiljerijski 60 hiljada ili 64 hiljada, tj. istočni ili zapadni „modeli“ oruđa-prim.aut.)“][/stextbox] [stextbox id=“black“ caption=“  [7] Kasnije je bio glavnokomandujući muslimanskih snaga, Atif Dudaković.Pitomci su ga zvali „Dudak“.[/stextbox]

Leave a Comment