aferaltribune, LJUBAVNE, PESME, OSTALE, POLITIČKE, PESME, priče, price, RUŽE, UROŠA, PREDIĆA, KAFANSKI, RAZGOVORI, RAKIJSKA, RASPRA, Nebojsa Dajic, Daja

1.Posna slava

Dan posle …  priče sa ratišta

Predgovor

Ova priča je ispričana mnogo godina od samih događaja. Nisam ni očekivao da ću se setiti toliko pojedinosti i detalja, a tek neke sam pribeležio i zapisao. Ovo je zapravo priča o – pravom ratu, ili o njegovom „sadržaju“! Ratu između „nadimaka“ i „imena“ na jednoj strani i „prezimena“, na drugoj. O pojedincima, protivu sistema. O ljudskoj i životinjskoj prirodi, o ljudima smeštenim u zverinjak. O našim običnim i malim životima, ako bi ikome takvo što, bilo zanimljivo… Ako li vas bilo šta od pobrojanog ne zanima – nemojte gubiti vreme čitajući je!  Ovo Vam je iskrena preporuka autora.

ps

Ako Vas buni moje puno ime i prezime, sa svim mogućim i nemogućim nadimcima u priči –  ne dajte se zbuniti!

Najveći rat vodite upravo – sami protiv sebe!

Nebojša N. Dajić, Daja

1.Posna slava

 

Nikada nisam bio „pravi“ Srbin, po „ukusu i mirisu“ većine „velikih Srba“. Ali ni oni po mom ukusu… Nikada se nisam stideo porekla, nikada ga nisam isticao, ali ni krio… Moja podela je, dobar ili loš.

 Nekoliko dana nakon ratišta, davne ’91.  obreo sam se na Tari, omiljenoj destinaciji, koja mi je pružala sve ono što mi je tih dana zaista bilo neophodno – mir i tišinu. Nikada neću zaboraviti koliko je zapravo malo potrebno da bi se čovek osetio zaista dobro. Jedva nekoliko stvari… Ili možda, samo jedna osoba…

     U snegom zavejanom Mitrovcu, postojao je lovački dom, sa jedva nekoliko soba koji smo, Olivera i ja, otkrili sasvim slučajno, prethodnih godina, u  bezuspešnim pokušajima da pronađemo sobu u vojnim hotelima, na Tari. Kao rezervni oficir – bio sam „dovoljno dobar“ za rat. Ali ne i za vojni hotel… Sreća nam se osmehnula slučajno, i od tada smo u Mitrovcu bili „redovni“ gosti. Kad god bi odlazili na odmor, to mesto bilo je – obavezna druga kuća. Konobar „čika Mrđa“, kuvarica „Lepa“ i povremeni posetioci, uglavnom domaći starosedeoci. Domaća atmosfera, baš kao i kuhinja… Te godine smo, uz trikove  došli, po snegom zavejanom putu, jedva se probijajući starim Citroenom „Dijanom“,  (tabličnih oznaka „SA“ (Sarajevo) –  ne bez značaja!), usput tepajući joj, da ne stane posred smetova, na žestoko zavejanom putu. Ono što je bilo jedva vidljivo jeste put, a ono što se moglo jasno videti, uz obilje volje i mašte, iza svih smetova, jeste Mitrovac! A toga nije manjkalo. Sećam se, Olivera je čak vozila u „rikverc“ a ja sedeo na haubi, ne bih li „otežao“ pogonski deo.  Nakon nekoliko, za taj auto „nemogućih“ uspona, stigosmo pred lovački dom, to jest – kući, i odahnusmo! Avantura – bez premca!  Auto je bio dobrano zavejan, ali su se videle tablične oznake „SA“.

Prvi dan je proveden uglavnom ćutke, uz moje gledanje u „prazno“. Nakon obilnog ručka, „čika Mrđa“, po običaju pita:

 

–       A za desert – PALAČINCI?

–       Da, može!

–        Lepa, tri porcije palačinaka!

–        Valjda dve porcije? Pa, nas je dvoje!?

–        Šta, a čika Mrđa, da gleda!?

 

    Najčešće se uz smeh i desert palačinki „a la Lepa“, završi svaki ručak. Domaćinski! Kako je već naučena procedura oko menija glasila: „šta ćete sutra za ručak“, potpuno odsutno, ni ne znajući koji je i dan i datum, rekao sam, šta god vam  volja, šta je „na redu“ i slično. Zaista, zaboravio sam da je sutra „Sveti Nikola“, te da je “posno”- šta god ta reč značila… Nakon svega, mogao sam gladovati čitav dan i – ćutati. A ne bi bila ni „prvina“. Inače, niti sam čovek koji posti, ili slavi slavu, ali je taj svetac, slava mojih familija- i po ocu, i po majci.

 U našoj kući smo taj dan jeli ribu, ili nešto čime bi mati obeležila zapravo tradiciju, bez sveće ili bilo kakvih ceremonija. Zapravo, samo  dan-dva nakon povratka sa ratišta, dobro je da sam znao i koja je godina… “Posno”… A bile su to godine samoosvešćenih, nakna-dno i dockan „oboženih“ i nacionalno probuđenih – idiota!  I u vlasti, a i pored nje! Ono vreme kada  “patriote” drže govore, šaljući tuđu decu u rat. Kada su pravi vernici ostajali pred vratima crkava, a zatim i prestajali da odlaze tamo. Od „novopečenih”, pravima prosto nije bilo mesta!  Činilo se baš kao ni veri, od naknadne savesti, pameti i „posta”.

Na sam dan slave, nismo tražili ništa „posno“ i serviran nam je „običan“ ručak. Kako se navismo nad tanjire, matori starosedelac, sa svojih sedamdesetak godina, okružen mlađim meštanima, od kojih je većina ličila na drvoseče i kamiondžije, krenuo je u orcanje:

 „Danas sam jeo samo kuvani kropir! I to na vodi! Bez kapi zejtina! I bez hleba! Samo  „goli“ krompir! Danas se posti! Danas ko ne posti, taj nije Srbin!“

U sekundi mi je u rukama bila naopako okrenuta viljuška, i proderao sam se koliko me glas služi, a služi me, itekako:

-Marš napolje,  bitango matora! Izlazi napolje! Izađi odmah – zaklaću te drškom  od viljuške, p*zda ti materina blesava! Ti si Srbin!? Ti što “postiš”!? Na “krompiru i vodi”!? A to što sad “balaviš”, nema veze, a!? A gde si bio kada su se „za Srbe“ gaće krvarile  i pišala krv!? Marš napolje!!!“

 Čovek izlete napolje, drvoseče se nešto skupiše, a Čika Mrđa dotrča: „Izvini molim te, on je dobar čovek, ne znamo šta mu je, eto izlapelo, matoro… Nismo znali, a i tablice su ti sarajevske…“

 -Pa šta ako i jesu!? Šta i da sam musliman!? Šta to menja!?

Tek tada sam postao svestan da me je Olivera držala za obe ruke i govorila da se smirim, da je sve u redu… Kasnije dodade: “Ne mogu da te prepoznam…” Ni ja sebe nisam prepoznavao…

Mrđa je pokušavao da izgladi situaciju, dok je većina napustila kafanu… A ja – tačku pucanja.

Igrom slučaja (ili Mrđe), sneg je potrajao i trebalo je počistiti ga i otkriti smetom zavejanu „Dijanu“. Pitam: – Čika Mrđa, gde mogu da nabavim veliku lopatu? A on će, kao jedva čekajući: „Znaš onog matorog „velikog Srbina“? E, taj radi kao ložač u ovdašnjem odmaralištu, on će imati, a radi u onoj zgradi pored puta, tamo naniže…“ I pokaza, glavom trzajući, prema putu.

Obučem se dobro i krenem do opisane zrade. Vrata mračne i velike prostorije sa jednom škiljavom slijalicom i ložištem u dnu, otvaraju se uz zvuk iz horor filmova! Kako sam zagrmeo:

-Dobar dan! – tako je jadnik ispustio lopatu! Valjda je bilo – “došao đavo po svoje!”

Pomislih – vrlo jak i tipičan „velikosrbin“, uostalom, kao i svi „veliki“! -Treba mi lopata! A on uze onu koju je ispustio i potrča prema meni:

-Evo uzmi sinko, tiho prošaputa.

Jedva sam se uzdržao od smeha, a kada sam mu sat kasnije vratio lopatu uz – hvala, proceđeno kroz zube, on reče da navratim – kad god mi nešto zatreba! 

Pomislim, ni ovo mi nije trebalo, to je Mrđino „maslo“, al neka!

Danas, dvadeset i kusur godina nakon –prosto, žao mi je.

I danas prezirem nacionalizam, a pre svih „srpski“, iako mi ne smeta što sam “bio” Srbin, kad god je trebalo ili nije, bilo zgodno, ili ne… Sve više smeta što jesam – još uvek…  Sve manje me “u toj priči” ima. Jer mi se sve više gade “reprezenti, tipični, ugledni, kapitalci, veliki”. Uglavnom, jer kao jedini kriterijum podobnosti i pripadnosti imaju – sebe, a od kvalifikacija, jedva po koji, teškom mukom završeni razred osnovne škole…

I danas ne slavim slavu, iako po tradiciji (a to je kad se setim), postim tog dana… Uobičajeno, neka konzerva ribe i slično… Samo i isključivo – jer je tako bilo – i tako se setim…

Ono što smeta je – što bi me danas teško neko zadržao…  Ne toliko zbog kraćeg fitilja, koliko zbog snage da mi se suprotsta-vi – tolikom ljubavlju… Tako uspešno.

Od rata prođe više od dve decenije. Od Oliverine iznenadne smrti, nekoliko meseci. Iako smo se ubrzo nakon rata rastali, nismo izgubili kontakt, i bili tu – ako zatreba, jedno drugom, šta god i kako god. Danas, ne umem da opišem kolika je praznina… Niti razumem, niti shvatam… Išta.

A kao da je juče…

Eto, danas je „mladi Sveti Nikola“. A ni mojih – davno nema. 

 

Leave a Comment