10237-3
Rođen sam u zemlji nazvanoj Jugoslavija ll, a živim u slepom crevu sveta, dakle Jugoslaviji lll. Hoće li biti rođena neka četvrta ne znam, ali znam da nam ni carski rez ne bi pomogao (seča knezova-možda!). Broj svoje zemlje ne znam ni u PTT, ni u železničkom međunarodnom saobraćaju. Kako god, ova palanka u unutrašnjem PTT saobraćaju ima poziv 035, a železnica je zavedena pod 10237-3. Ovaj put od poslednjeg…
Jedna od nekada najlepših železničkih stanica u nekadašnjoj državi… Vozovi su prevozili malobrojne ljude, na drvenim klupama koji, tretirani kao građani, a oslovljavani sa „druže“ i „drgarice“ imaše nekakve šanse i perspektivu. Makar je i drvena klupa obećavala…
Danas se vozovima prevoze još ređi anonimusi, po nuždi i nemajući drugi prevoz, oslovljavani, kad i ako baš moraju od personala, sa „gospodine“ i „gospođo“. I da nije tužno, bilo bi jako smešno. Oslovljavanje ovog tipa je uvredljivo, oporo, ironično, kada nas, u kazamatu u kojem smo, tertiraju kao stoku i meso za frontove. S druge strane, čak i „lude krave“ su imale i blaže i kraće, a bogami i humanije sankcije!
„Gordost i predrasude“ sa tim nemaju baš mnogo veze, ali „Kasandre“ , „Ljov(R)isne“ i slične, bojim se imaju! Što manje hleba -to više igara!
U Americi je tokom XlX veka na železnici bilo dosta ljudi dovedeno iz Kine. Sudeći po dinamici uvoza istih, možda prorade po Srbiji projekti od pre desetak godina (brze pruge!). Ili se država, brzom dodelom državljanstva, dosetila recepta za popunu demografskog i populacionog ambisa. A možda se na
strani „uvoznika“ srazmerno povećava i broj glasača, tek Kineza u Srbiji je više za zadnjih deset godina, nego u zadnjih deset vekova. Da se razumemo, nemam ništa protivu Kineza- u Kini. Ovi su izum koji se širi od buvljaka, preko sitnih lokala… Ova palanka je 1877. god. dobila gimnaziju, koja danas, zaslugom istog ingenioznog programa -ne postoji! Zato imamo Kineze. Gimnazija dakle otpada. Progres je – očigledan.
U vremenu ničim „opravdane“, „izazvane“ i „kukavičke agresije“, kojom su „satrapi“ bombardovali ovo slepo crevo „hirurškim zahvatom“, uz povremenu „kolateralnu štetu“ od par hiljada mrtvih, palanka br. 10237-3 je (čudom za neznalice!) prošla bez materijalne štete. Onima koji se čude, evo objašnjenja iz laboratorije ingenioznog:
1.
Kafe-kuvarica gos’n Klintona je iz obližnjeg sela!
2.
Nato pilot ima jednog od roditelja u pomenutoj palanci!
3.
Lokalni „palankonačelnik“ je dotičnom Klintonu obećao lokal, ali mu nije rekao u kom delu palanke!
4.
Spekuliše se da je „Sveti Peršing“ iz ovih krajeva, i naravno i razumljivo, to je još jedna od razumljivih „Svetih Tajni“…
I to je kraj jedne, a početak druge priče, ne o Pejtonu nego Potemkinu, o kojoj možda drugom prilikom…
04.04.2000.
Svilajnac
Ovo nije ni nova, ni srpska, ni novela, ovo je:
„STRAVELA“
(SCIENCE FICTION REALITY!)
Radnja se odigrava ovog (i svakog drugog!) momenta: čitava planeta posmatra Pandorinu kutiju, na kojoj emituju par sekvenci borbe između dva monstruma, u realnoj virtualnosti! Vispreniji i manji zadaje smrtni udarac većem! Klasika… Kraj. Da li? Nakon toga, kompjuterskom mrežom, preko slota SPS, uzima se „uzorak mišljenja“ svakog stanovnika na zemlji. Opcije su: 1) bolji je pobedio;2)gori je pobedio;3)razno.
Ustanovljeno je da se gotovo čitava planeta opredelila za ponuđene opcije 1) ili 2), a nekoliko miliona ljudi pripadnika (zanimljivo!) istog naroda prihvata opciju pod razno i naravno, svi imaju različito mišljenje i odgovore u rasponu: „NE MOŽ’ NAM NIKI NIŠTA, JAČI SMO OD SUDBINU; DOLE TRULI ZAPAD I GNJILI OSTATAK-U MANJINI!“
Trinaest dana nakon ovog trenutka, a po zasedanju „Svete izborno-ideološke komisije“, objaviće službeno saopštenje putem državne Pandore, u istoj zemlji: A1) Da način pogibije pokazuje i razotkriva da tako skončavaju upravo pripadnici stranih službi; A2) i domaći plaćenici, jer je istraga pokazala da je dotični boravio i gostovao na moru u susednoj republici, sedam dana o sindikalnom trošku lokalnih poslastičara i A3) imao je važeću vozačku i saobraćajnu iz kritičnog područja, što ga je raskrinkalo totalno i doprinelo razotkrivanju čitave zavere i svih njenih aktera.
B) Manji monster je u stvari, ništa čudno, domaći službeni pas koga, zbog lošeg kvaliteta slike, samo nismo raspoznali. To je baš onaj isti koji je vrhovnom zapovedniku, za vreme njegovog redovnog vojnog roka, svojevremeno spasao život, u desantu na Ugljevik.Isti će zbog već iskazane, a sada i potvrđene hrabrosti, više puta biti odlikovan i pohvaljen. Pokazao je da u klasičnoj borbi Davida protiv Golijata pobeđuje-Ahilova Sveta Peta!
A ne tamo neka peta kolona, koju čine svi oni koji su drugo i drugačije od ovog videli!
Ja ću se drugarski izviniti, jer tog dana nisam gledao historijsku bitku, primiću drugarsku kritiku, jer sam neopravdano odsustvovao, tržeći hranu i umalo mi pred nišanom umače jedna -medaljama okićena džukela… Da izvinete… Da prostite… Pa ja, šta je tu je, dok ne bude Sveta -džukela.
P.S. U trnutku nastanka ove subverzivne beleške koju ni pod batinama ne priznajem, čuje se, nalik predizbornim lajanjima: „Kraljevo za struju! Kraljevstvo za konja! Valjevo za opoziciju!“ Čini se da ćemo opet imati redovno snabdevanje gorivom i strujom… I redovno stanje u zemlji… Svaka sličnost sa nama je Bogom dana, a đavolu odana. Ne, ne, nemojte da se budite! Može to i gore…
23.02.2000.Svilajnac
-Postao sam Srbin!
-Kako to misliš, šta si bio do sad?
-Pa isto, samo toga nisam bio svestan.
-Pa, kako si se „osvestio“?
-Danas sam sebe uhvatio u dve tipične situacije, s tipičnim izgovorom. Prva je da sam „stigao, al ne na vreme“, a druga da je „uvek neko drugi kriv“.
-Tipično naški?
-Naravno! Kasnim na bus, pa na ispit, što će reći – nisam stigao. Kad me pita prof. Petrović, kolega, šta nakon ispita mogu da učinim za Vas, ja krenem po naški, da se izvinjavam, uvijam, te kasnio mi autobus, te ipak sam stigao… Čovek mi lepo spusti, verovatno Vas mrzi i gradsko saobraćajno, da ste s njima krenuli možda bi ste kasnili i za idući ispitni rok!
-I?
-Šta i, prvo što mi je prošlo kroz glavu je kud baš ja da naletim na novopečenog „Europejca“!? A to je već srpski sindrom!
02:25h;26.04
2004 Svilajnac
Kao da ova belina praznog papira – danas govori više i snažnije od svih redova i reči zapisanih, za sve ove godine. Kako i kuda do odgovora? U čemu je poenta-sreća, hrabrost, znanje, korist, blaženstvo ili zadovoljstvo? Ili je ipak Erazmo, kao i u mnogo čemu u pravu – ludost! Nekada sam mogao (kao da mi danas neko brani!) muzikom sve. Da ojačam, ako sam slab, da ozdravim – kad bolest naiđe, da se izmestim od svega, vremena, prostora, događaja… I zanimljivo je, svašta možeš rečima opisati, Pariz, Ajfelov toranj, nije isto dok ne vidiš… Ovo se ne dâ opisati – dok se ne oseti! Ako postoji ikakva opisiva veza, ta je – nisi tu! I opet možda ima ponajviše sa Erazmom – ludost, ali kakva! E sad, je l’ to vapaj „Staro, dajte mi staro, što miriše na…“- mladost?
Zanimljivo, prvi put mi ne mogu pomoći ni Plutarh, ni Seneka, ni Arhimed i Eureka, čak ni ne pokušavam da je nađem… Pobogu, koliko je svega – ni iz čega, ako je Niče u pravu!? Onda Dostojevski – pojma nema! A đavola nema! Zašto se Frojd plašio Sokrata – spoznaj sebe samoga? Ako je sve determinisano, otkud nam volja; ako je i ona, otkud da imamo i „pogrešan izbor“? Ako je sve dokučivo, otkud da ranije nismo saznali, ako nije – otkud nam i ovo što znamo? Ili je sâmo definisanje, pokušaj očajnika da po nešto od uhvaćenog – shvati? A zapravo je najbolje kada ne znaš – koliko ne znaš, te je zaključak – da znaš sve. (Još jednom – Erazmo!) Ili – da nisi tu…
04.05.2004.
Svilajnac
A možda i nije važno…
…Njena ljubav, iz školskih dana je davno otišla, odselila, po potrebi službe njegovog tate, oficira inžinjerije. Nisu zapravo ni bili zajedno- naprosto školska simpatija, po neki osmeh, po neko ispraćanje iz škole i nošenje njene tašne. O kako je bila istovremeno važna, posramljena i ispunjena blagim osećajem one ružičaste varijante- sada nas svi gledaju i znaju da mu se sviđam. To je tada bila stvar važnija od svega, od doručka, škole, učenja…
Nije im se jednostavno dalo, sve i da je ostao, ona je otišla u muzičku školu, a klavir je postao njena zamena za stidljive školske priče, šaputanja i dodire koji se dese na tren, kada od nje uzima ili joj vrati torbicu…
Danas, petnaestak godina nakon toga, ne prestaje s pričom njemu, o njemu i danas na koncertima svira za njega i priča s njim, o njemu, o ulici sa drvoredima u kojima su tražeći senku od sunca… Pa, bio je to poljubac za čitav život, bar njen… On je, pošavši tatinim stopama, poginuo kao mladi poručnik u nesreći, a ona je, ne saznavši nikad i danas svirajući njemu istu onu priču, završila poljupcem u senci…
23:50h;02.06.
Svilajnac
…..
-Šta si opet zablenuo!?
-Čekaj, ne vidim od tvoje glavudže, de malo u stranu…
-Kad ošmekaš neku, u stanju si da čitave večeri buljiš, jel ti reče neko da je to nepristojno! Osim toga uvek gledaš one klinkice sa ovim „bumbarima“, o’š frku da nam složiš!?
„Ovoj je u školi po malo dosadno, a kod kuće- ne baš sjajno. Verovatno joj je to i najbolja toaleta, možda s nekog dočeka Nove Godine ili neke proslave od pre neku godinu, kao da ju je prerasla…“
-Alo bre, o budale, pa šta zuriš?
– Pa šta ću pored ovih „narodnjaka“ na 300 decibela, da igram!?
-Naravno! I to do snajke, u kolce pa ako si majstor, ti je drpi!
„Samo sad ne gledaju k’o pre strine, tetke i babe, nego sponzori!
Šikla na levoj cipeli joj je blatnjava, pa je savija i krije da ne bi morala do wc-a, da joj sponzor ne tupi…“
-…a mi ćemo da čekamo ispred, s upaljenim kolima, za svaki slučaj…
„I ne čini mi se, ovo je „princeza večeri“ -definitivno! Nisam je skoro pronašao. Sedi, kao na iglama, posramljena, u iščekovanju šta donosi nastavak večeri, nakon ove kafane i buke, nakon javnog poniženja. Zato i nije odavde, zato bira dalje kafane, a uz put… Zato i ima taj pogled preplašenog deteta, možda zato što sluti, možda jer ne zna šta će biti s njom, osećajući da ne pripada ni ovom zadimljenom, bučnom mestu, ni stolu, ni njegovom i njenom „vlasniku“… A možda i zato što je stvarno još dete…
00.30h; 03.06.04.
Kolinearni svetovi…
Moja gitara se, što od ne sviranja, što od lošeg
grejanja stana, za mog boravka na ratištu -razlepila…
Vraćam se, neraspoložen zbog toga, sa kesom jedva iščekanog hleba, kad mi u pasažu, ispred zgrade, kulturno neko dobaci: „Dobro jutro komšija!“ Okrenem se i vidim „komšiju“ dilera koji „radi“ ispred zgrade. Izlazi iz nove „Tojote“ i žurno iz tašne izbacuje „taze robu“ svojim „saradnicima“, seda u auto još pokrivenih sedišta celofanom, odmahuje u znak pozdrava i odlazi. Klimnuo sam glavom, shvatajući o kome je reč tek kada je odlazio. Pomislih, rekao bi čovek, „dobro mu ide“ ili „snašao se“, za nekoliko meseci mog odsustva i uznapredovao, „ne radi“ on, sad „rade“ za njega… U tom nailazi devojčurak od preko puta, spuštene glave, krišom i stidljivo prošaputa -zdravo… Po toaleti bih rekao da je od sinoć, a šminka se razmazala, možda je od … Zstade mi „zdravo“ u grlu.Prođu me žmarci, shvatim da se ljudi „snalaze“… Pobogu, pa ONA JE JOŠ DETE! Da ali joj je majka bolesna, a rasla je bez oca…
Ali majka mora da zna!? Niko više ne postavlja pitanja, možda nešto i sluti…
A ja sam zbog gitare neraspoložen!? Kao da ništa više nije isto, nema smisla, logike… Gledam kesu s hlebom i prvi put se u životu pitam: koliko li te skupo plaćaju i jeftino prodaju, ko te jede, a ko baca… „Komšija, nemojte bacati hleb, imam nekog tovljenika, pa ako Vam pretekne…“ Komšija -stan preko puta našeg, ima troje dece… Svakako komšija, uzmite ovaj, kao da su mi bajat dali… „Ma ne, ja to ako pretekne,sutra prekosutra…“ Preteklo je, sutra idem odavde!
00:10h;04.06.04.
