Svet dima i čaša, čaršafa od pranja izbledelih plavo-murgastih kvadrata, drvenih, klimavih stolica i stolova, sa ponekom „bandom trubača“ mi je ličio na vazda privlačno mesto za bekstva, čak i od sebe. A tek razgovori, oni „pravi“, nikad pogrešni, ni po temi, ni argumentima, o politici, čaršiji, švrljanjima i švaleraju, lovu, kocki, do pola izmišljeni, na dalje pijani i najčešće -prazni. Ovaj put o večitoj inspiraciji -ženi.
Taman je šanker pristavljao džezvu naručene slatke kafe, moja malenkost skidala kaput i kačila o čiviluk između ulaznih vrata, izloga i stola, kada je za susednim stolom završeno odmeravanje svakog mog gesta, i nastavljena priča trojice reprezentativnih primera „muške momčadi“.
-Kažem ti, uz svaku ženu Bog bi trebalo da nam dostavi i uputstvo za upotrebu kao za, ŠTA TI JA ZNAM, video recimo, pa da onda znaš i kad snima i šta snima, a bogami i gde se uključuje i isključuje. A nije zgoreg i da prethodno „migne“ kad naiđe ona koja je načinjena od mog rebra, mislim moja Eva… Da, da, završava uz uzvik mršav smeđ i koščat četrdesetogodišnjak, uz osmeh svojih sagovornika.
-Hvala Angelina, hvala, dobrano preduhitrivši drugi za stolom, visprenim pokretom uhvati jednom rukom obe čašice, i malu kiselu i VINJAK iz anjcera.
Dobaci, jedva čujno „taj parfem ti odlično pristaje“, namignu i nastavi „samo ne znam kakav mu je ukus“. Angelina se nasmeši, spusti beli NAMEŠTAJ najkrupnijem, dobroćuno umorne face i uz smešak nametljivcu, odšeta izazovnim korakom.
Prvi, ŠTA TI JA ZNAM, je nabeđeni mangup i pristaju mu i šoferska jakna i svaka misao uz nju, ne toliko zbog šofera, već stava kočopernog kočijaša.
Drugi „gospo’n VINJAK“ je i galantniji i, rekao bih nekog finijeg zanimanja, ili je to zbog manira.
Treći bi mogao biti bilo ko, ŠPRICER ili NAMEŠTAJ, sve svejedno, osim onom ko ga konzumira… Jedino što su sličnih godina, ali i one su očigledno različito jahale, svakog od njih.
-Kada bih birao život, uključuje se „gos’n VINJAK“, svakako bih izbegavao bagrenjar iz detinjstva…
-Ma daj, ti i tvoje rode i ŠTA TI JA ZNAM, od malena slušam tu priču, čuli smo je stotinu puta!
-Ne, ne, čekaj ja ne znam o čemu se radi, nisam više na svim sedeljkama, ne mož’ kad ti ‘oćeš, nego kad te puste- dodaje kroz šalu, ŠPRICER.
-Da preskačem ili pričam?
-Ma neee…
-Pričaj, pričaj!
-Dobro, al’ kraću verziju!
-OK!
-Kao mali sam posmatrao bagremar u komšiluku, a u to vreme po periferiji provincija bilo je toga…
– Pa imaj milosti! Rekao si kraću!
-Ma ne prekidaj ga!
-Pa davi!
-OK;OK idemo dalje.
-Kao mi smo sad grad, šta li..
-Dobro! Posmatrao sam bagremar u kojem su, preko leta boravile rode, najmanje dva jata! Tu su se godinama gnezdile, a deda mi je, pokazujući na njih, rekao: Vidiš onu rodu, tamo iza, u kraj bagremara, iza svih gnezda? E, to ti je mužjak, najlepši kog sam video. Dve il tri ženke je promenio. Pitam, kako kad oni ne menjaju partnere. Lepo, ni iz jednog njegovog gnezda nije poleteo ni jedan ptić. Jedna ženka je stigla, ali je s drugim mužjakom. Deda je davno umro, ja sam te rode još godinama posmatrao, dok ne posekoše taj bagremar. Na tom mestu je kuća nekih doseljenika, puna dece…
-Ma daj, ti si bolestan čovek, pričaš gluposti, kao mudruješ, ŠTATI JA ZNAM, a ovamo…
-Nisu gluposti, ja pričam o sudbini, koju bih da izbegnem…
-Alo ljudi, vi ste slobodni, a moje vreme ističe, moram kući da pomognem oko kupanja dece, iskapi ŠPRICER, zahvali se i ode …
–Uvek moraš da okreneš na ozbiljno, ili da, ŠTA TI JA ZNAM, filozofiraš. I šta su te rode spopale, ko zna koji put slušam istu priču, i ne razumem, šta hoćeš? Iluziju, aluziju…
-Bojim se da uskoro ne samo da nećemo moći, već ni hteti, što smo do sad…
-Meni je i ovako dobro!
-Napolju je kišno i hladno, jesenje vreme…
-A ti bi da te nešto zagreje, reče stavljajući kačket jednom rukom, a drugom izvadi novac ŠTA TI JA ZNAM i viknu: Angelina, da platim! I preko ramena dodade: krajnje ti je vreme da se ženiš!
-Tebe to kao da ne zanima?
-Ma, ja ti govorim o tome… I izađoše, gotovo se zaglavivši u vratima…
Meni se kafa već davno ohladila, više mi ne bi prijala, a i teže bih zaspao. Možda i po koja želja… Pri izlasku mi se učini da duva jak i hladan sever, i da je već zima… Uz kišu, samo za dokone i pse lutalice… I taj moj kaput, tako težak i natopljen njom…
31.12.2000.
Svilajnac
