aferaltribune, LJUBAVNE, PESME, OSTALE, POLITIČKE, PESME, priče, price, RUŽE, UROŠA, PREDIĆA, KAFANSKI, RAZGOVORI, RAKIJSKA, RASPRA, Nebojsa Dajic, Daja

RAKIJSKA RASPRA i DRVO

RAKIJSKA RASPRA

(ili idu li masline „uz“ burbon)

Prijatelj moj, priča mi o vinu, i prekide rečenicom:

-Viski ne volim, ali burbon „Four roses“ je, malo je reći dobar.

-Ma, rakija k’o i druge…

-Ne, ne, dodaje on, nisi u pravu! Ovo je drugačija rakija, jako dobra, i nastavlja: pio sam je prvi put s njom, što naravno nema veze… Ma da, šta pričam,… To je baš detalj jako bitan… Ima nekakav šmek, ili aromu iz tri dela, kao prvi, drugi i treći utisak…

Prvi je čisto rakijski, alkohol i led, a onda između zuba, u ustima, grlu pa kroz jednjak… Maglovit, dim… Polako se širi…

Ovaj treći je dodatak koji ne ide „u“, nego „uz“ burbon! Zapara i zaprašti, kad podigne pogled i spaziš te dve crne masline, kojima guta život, i voli sve… Osim mene…

Kažem ti, baš dobra rakija, samo mi treći utisak ne dostaje… Jako!

„Kastoru i Poluksu“

25.06.2000.

Svilajnac

DRVO

Obično i ne primetim kad počnem da zakazujem sastanke, sačekujem i ispraćam nekoga, kod ili do određenog drveta… Otkud u opšte ideja o tome, ili potreba, ne znam. Ali pre ili kasnije to se uvek desi.

Baš mi je palo na um, prošla zima, na brzaka tuširanje i još polu mokre kose, trkom do mesta za viđenje. A neki vetar, čini se minus u minusu, kroz krošnje svira, ja se kao zaklanjam iza stabla i štavljene minute i promrzle prste grejem poznatim parfemom i mišlju, da je već tu, a zvižduk iz krošnje gušim idejom opravdanja… Kasni, jer se sprema za mene. I prenu me pitanje, jel ovaj zvižduk mojoj ideji, ili gluposti?

Nakon nekog vremena, opet, opali sunce, a meni opet zgodno pod krošnju, da li od vrućine ili nervoze, al lako isparive misli tipa -hoće li joj se nešto svideti, zar mora da kasni, kako je raspoložena i druge gluposti prosto kipe, da me čudi da lišće ne po otpada.

Pred veče, opet delom od uličnog svetla ili pogleda sveta, najlakše se zaklonim drvetom. Pred rastanak, kad udišem poljubac za laku noć i ne mislim, već slušam, dodirujem, žmurim, šuštanje lišća mi zazvuči kao praporci u daljini. Uvek se dvoumim, da otvorim oči, razbijem čaroliju i uverim se, jesu li zvezde posele krošnju i strasno čavrljaju ili me namerno sećaju… Da ću uvek imati drvo, pod kojim ću čekati, iza koga se kriti, ali ne i koga… Ne i tebe… Po plodovima pozaćeš drvo, rekao je On. S toga se nanovo pitam, kakve plodove daje drvo sastanaka, rastanaka, poljubaca, istina, ljubavi, slutnji i strepnji… Rađa li baš uvek tugu, ili ponekad podbaci u obilnom rodu? Koliko je vremena do zrelih plodova? I zašto uvek, ali baš uvek, propustim vreme cvetanja… Bar da naslutim…

05.07.2000.

Svilajnac



Leave a Comment