11. Sklonište

U selu je postojao termalmi izvor, koji nikad nije ledio, a čija voda je bila pitka i kažu, lekovita. To je naravno važilio dok nismo došli mi – i po naredbi, počeli piti vodu iz poljoprivredne cisterne za prskanje otrova – navodno oprane. Razlog? Prošla je naredba da su „potencijalno – izvori pitke vode zatrovani, te je nužno  koristiti raspoložive cisterne”. “Malo MORGEN”, što bi rek’o “veliki vođa”! Pitam starosedeoca, rođenog u selu,  čika Mišu, ima li teorije da je i ovaj, termalni izvor zatrovan. On reče:  „Dete, ako uspeju da zatuju vodu na sto i kusur metara dubine, ni jedna u Vojvodini nije dobra.“Dakle, posle nedelje cisterne, moja “preporuka”je  – pije se “domaći Knjaz Miša”! Oko nas se prostire kanal za navodnjavanje, spaja reke… Prve podzemne vode su na oko pola metra! Za „ukopati oruđe“ je problem, a skloništa- ne postoje. Valjda „stratezi“ nisu predvideli…

Video sam uz put neke šlipove, od pruge, zgodne za skloništa, prenesem komandi, valjali bi nam. Oni tražili građu od inženjerije, a ovi im poslali upit za – „specifikaciju građe“!? Pa valjda je dovoljan kalibar, zna se šta je „kontra- batiranje [1]“!? Ne, za naše – nije! Opet predložim te šlipove.

Oni su bili „neprihvatljivi“- dok nije počelo padati blizu komande. Tada smo dobili „hitno zeleno svetlo“! Odemo do tog mesta, sa tri „Kraza [2] “ i počnemo sa utovarom, a otud trči neki železničar vičući: „Ne dirajte to, to je za „brze pruge“!“ Kimnem glavom, a dvojica „na straži“, škljocnuše zatvaračima.

-Dobar dan! Čovek se ukopa i promuca: „Dobar dan deco, ovaj, jel vi imate tu neke papire i to…“ –Sve je sređeno, moja vojna pošta 5835 (!) sredila je sve sa direkcijom ŽTP-a, ništa ne brini! „E, dobro onda, samo da je po propisu“…

„I po popisu,   dodaje jedan od stražara, ne brini.“

Stariji kapetan, u rezervi, kad ovaj ode, pita me, kako se seti Zadarske vojne pošte?

-A kako to da je i ti još pamtiš!?

________________________

Neke stvari pamtiš čitav život… U školi (Zadar, klasa 74; -prim.aut.) imali smo „4 musketara“, Branko, Pegi, Goran i ja. Dvojica iz Hrvatske, dvojica iz Srbije, nerazdvojnih. Branko je upisao „kiparstvo“ i „zalutao“, u artiljeriju (kao i ja, posle srednje novinarske, uglavnom su bili pitomci sa matematičkih smerova). Dolazio je iz Rijeke. Visok, k’o pritka, mršav. Pegi iz Broda, upisao saobraćajni, fudbalski tip. Ćale mu je bio div! Žalimo se posle zakletve kako je disciplina, red i sl. a Pegijev  „Savko“ nam  ispriča svoju „Bilećansku priču“, ukratko: „dobili prvi izlazak u grad, posle mesec i kusur, malo popili i vraćali se u kasarnu, a pred nas, po mesečini zasja šapka! Svi se ukopasmo i pod konac pozdravismo, kad će čovek iz mraka: „baš vam hvala deco, nikad me niko nije tako lepo pozdravio!“ Bio je to lokalni poštar! Toliko o Bileći.“

(Mi smo toliku frku imali samo od  – „Dudaka“) Goran je bio zemljak, na oko pedeset kilometara,  Paraćin. Kao četvorka, bili smo nerazdvojni. Ostali smo u kontaktu neko vreme, da bi mi Pegi pred rat, napisao da mu je „ćale stradao nesretnim slučajem. Ispao službeni pištolj u garaži i opalio…“ Ma, da, samo ako je to bilo! Bio sam „ubeđen“ u tu „službenu“ istinu: čovek koji je završio ŠRO Bileće (pešadije!), prezirao oružje, nikada ga nije nosio i uz to – bio „Jugosloven“. Ako bih dodao i da je bio u  MUPu HR? I vi ste  „ubeđeni“? Otvoreno sam mu, u pismu napisanom posle te vesti, rekao šta mislim  o  Miloševiću i Tuđmanu, naravno – kroz psovke. Nešto ranije pokušali smo „okupljanje“, negde pred rat, oko ’90, na Goranovoj svadbi. Branko nije došao. Nakon toga, nisam se posle toga video ni sa Goranom, iako je, eto tu, na dohvat ruke. Nisam mogao da mu izađem pred oči i priznam: možda sam pucao na Branka!? Ili Pegija!? A možda je i Goran bio mobilisan… Prosto – bilo me sramota. Od svih njih. ________________

((Kvar kamiona, izostajanje iz kolone u prolaznom selu (većinom nastanjemom Hrvatima), a da „vođa kolone“- (od ukupno tri vozila!?) kapetan koji je „znao za VP Zadar“, i ništa više i dalje od toga – nije ni video…  Popravku kamiona uz privatne veze, plaćanje opravke kamiona u kafani i slično… Preskačem! Isto kao što preskačem i mnoge druge stvari, događaje i likove, ovo je ipak, samo mali deo čitave priče!)

Dovezemo one pragove istovarimo i pojavi se „inženjerija“. Taj deo su odradili, kako su mogli,  iskopali po pola metra dubine rovove i – stali. Podzemne vode, napunile i to. Tek po negde smo gurnuli po koji šlip uz rov i – stali i mi. „Kar bo, pa bo [3] “

Tako “izgrađena skloništa”, bila su “u funkciji” čak dva puta!

Prvi put -“Doca” u sred noći uleteo u taj rov, pokriven ledom i vodom, nakon “planiranih vatri”! Probudila ga je pucnjava  – pobegao napolje, samo u majci i gaćama i – upao u rov. Javljaju telefonom da je -problem izvaditi ga. Usred noći idemo da vadimo ugruvanog, preplašenog i promrzlog čoveka iz leda i vode. Bilo je „jedva“.

Kad zapuca, ne može ga obuzdati pet ljudi! Krupan i jak, a strah čini čuda. Jave telefonom da je “kriza”, otrčim pod vatrom (shvatio sam da nas gađa jedno oruđe, tako brojim – koliko treba od „puni“, do „pali“- pa „zaleži“…) i zateknem kako četvorica leže po njemu, a on ih kotrlja k’o igračke! Legnem preko. Držim obema rukama jednu, držeći mu lakat u stomaku, da ne može da ustane, i počnem sa ubeđivanjem: ovo je mali kalibar (haubica 105! – prva laž!), ovde smo sigurni, ovo je “jaka konstrukcija”, pogledamo gore je “kara-tavan”(-nema šanse da probije!)! Mislim da je i pored jake želje da mi poveruje, sâm shvatio, ako pogodi, nećemo osetiti ništa… I sve bude u redu – do sledeće detonacije.

Ali! Bez obzira na detonacije, pucnjavu i dešavanja – ima li povređenog, samo mu se po trzaju lica vidi – da je čuo pucanj! Neverovatno koliko ga je obuzimalo dok radi, čak toliko da misliš – drugi čovek! Mislio sam – više ceni tuđ, od sopstvenog života! Toliku koncentraciju na „posao“ nisam nikada pre video, a ni kasnije. Kad završi, onda je opet onaj,  “prvi”…

Drugi put, opet iz nužde, korišteno je sklonište, jedne od baterija. U sred noći mogu pucati topovi – ja ću spavati! Oslušnem „sviramo ili igramo“ (pucamo, ili smo napadnuti)? I to samo prvih nekoliko noći, brzo se navikne, samo „konstatujem“ i nastavim da spavam. Ali pukne li puška, ili pištolj, za sekund sam na nogama. Te noći, čuo sam stražara susedne jedinice kako se očajno dere: „Stoj, bre stani! Pucaću! Stani! Ne mrdaj! Ubiću te!” Zatim rafal. Onda bezuspešne pokušaje njegovog komandira da mu priđe. Trajalo je do jutra, uz psovke, pretnje i prepirke, a stražar je proveo noć u – ledu i vodi.

Pala je i prva žrtva.

Bio je to bik. Da, omanji vo! Nije „ispoštovao proceduru“ straže i – bio je ustreljen. Jadna životinja, pobegla ko zna odakle, tumarala po kukuruzu, naletela na stražu. A ovaj -ispucao sve. Ujutru, sâm čereči bika i priča: “čujem ga, kako duva! Diše, još je živ! A ja više nemam municije! Ovi moji pritisli da priđu, a ja ni njima ne dam! Ne znam više ni lozinku, ni ko je moj! A mislim – ubio sam čoveka, ej! E, sad ću ja njega da „nasekiram“!”

Posekao ga je, podelio jedinicama i kuhinji! A i kuhinji je trebalo… Ionako su kuvari, o svom trošku prve nedelje kupovali zejtin (oficir pozadine, “Bocko”, moj  zemljak, te sam i to saznao.)! Da bi zapržili, za salatu, i slično. Nije ga bilo! I svako  je “krpio” kako je znao i umeo…  „Sklonište” pozadine bila je njiva, preko puta koje su bili stacionirani. A uz pozadinu, išla je i municija, granate… Kako krene da puca, “Bockovi”  – bež’ u njivu! Mangupi “skinuli” zvižduk granate, stali uza zid i: “Fijuuu!” Ovi se jadnici polome, zaležu po putu, padaju… Kad shvate, da ih rade, “zaprže” srpski psovkama – i teraj dalje!

„Bata“ vezista,  i „Mileta“ baterijski starešina, reše da organizuju – palačinke! Kakva je to gozba bila! „Mileta “ je po selu pronašao jaja, od ono malo preostalih kokošaka koje su (nas) još mogle (pod)nositi, pa brašno…  Sakupili se kod „Vinobrana“, u šupi, tu u selu, gde je smešten, da se proslavi! Šta? Više i ne znam! Znam da se posla latio „Mileta“, gurman po vokaciji, te je krenuo u izlivanje palačinki – debelih kol’ko prst! „Bata“, esteta, samo preuze,  uz primedbu: „Uf, uf, neka ja ću“!

Kad je „Bata“ završavao svoju prvu majstoriju – „Mileta“ neizdrža: „Znaš šta „Bato“, moja majka nas  imala troje, a od tih tvojih, ne bi se najeli ni po petnáes’ da pojedemo, svako! A ona nije imala celi dan, za palačinke! Ove moje pojedeš jednu- dve. Od treće ti je već muka!“

U to se čula zviždaljka (poziv vatrenjacima za izlazak na položaje),a zatim grebanje po vratima! „Vinobran“ mignu, i reče: „Gledaj sad, mog ljutog neprijatelja“! Otvori vrata, a mali psić ulete pod sto, i pravo pored njegovih nogu, trese se čitav! Nakon kraće paljbe, ponovo zvižduk pištaljke, a onda se čuje i pas, kako počinje da reži. Pitam „Vinobrana“, o čemu se radi, a on će: „A, vidi sad!“ Ustade i otvori vrata, pas se razlaja, drpi ga i protrese za nogavicu, i pobeže napolje. Svi čekamo objašnjenje, a „Vinobran“ kratko: „Dok traje vatra, najbolji smo prijatelji, čim se završi, ne može da me vidi!“

Tih dana, uginulo je puno pasa, veterinar reče, od srčanog udara (od pucnjave!), a jedan od pasa, bio je i ovaj njegov mali prijatelj. „Vinobran“ je bio po zadatku, nije  bilo nikoga, da ga pusti unutra i…

Psi i ljudi su stradali, al komanda – e, to nije! Valjda jer ne spada ni u jednu od pomenutih sorti. Ona viša, smeštena u Šidu, bila je dovoljno daleko, i dovoljno blizu. U jednom trenutku, ispaljeno je nekoliko projektila i na Šid. Medijske senzacije: BOMBARDOVANA SRBIJA! ŠKOLA! ŽELEZNICA!… Bila je zapravo najveća  – pod hitno iseljena komanda, samo – to nisu javili na RTS! Rezervni starešina  “komande stana” usput pomenu, kako pakuje sve i – zapravo i ne zna kuda. “Zaglaviše na vrata svi, još kod prve granate, sedoše u kola i odoše! Valjda za Beograd!? Neko je javio da spremim sve i evakuišem na “rezervni položaj”. Nisam ni znao da je rezervni – u Beogradu!”  Nasmejasmo se slatko, pa ga pitam, zna li zašto u mojoj komandi sve saksije smrde na urin? Reče: da je mrak čudo, a strah dobar detektor – za saksije. Rastasmo se sa pitanjem: možemo li ikome uopšte verovati.

_________________________