aferaltribune, LJUBAVNE, PESME, OSTALE, POLITIČKE, PESME, priče, price, RUŽE, UROŠA, PREDIĆA, KAFANSKI, RAZGOVORI, RAKIJSKA, RASPRA, Nebojsa Dajic, Daja

10. Zvonik

Nekako, od malena nisam učen da idem u crkvu, ali u životu – šta preskočim, to nadoknadim višestruko[1]! A jedna od prvih stvari tamo, bio je i “odlazak u crkvu”. Dakle, “to što nisi, sad ćeš”… Mislite, „pričest“ – ili pobrljavio!? Ma ne! Na crkvenom zvoniku bila je osmatračnica- „NORMALNO“!

Naravno da, za verske objekte, (naročito „zvonik“ jer je verski objekat, očigledan, a u Vojvodini i „strči“!), u vojnim priru-čnicima stoji – “izbegavati!” I naravno – da su ga i “zastavom okitili”, kao “vojni objekat [2]”. I sad, na prvi ulazak, jedan od mojih izviđača me zaustavi i reče kratko: “Stoj! Ovde se prvo prekrstiš, poljubiš ikonu, metneš koju paru i onda tek možeš gore! Tako nam je i popa kazao! A ni ja neću zbog antihrista, da putujem pre!” Prekrstim  se, poljubim ikonu i ispade mi iz džepa najveća novčanica! Kaže: „Nećeš valjada celu gajbu (piva)!?”

–Jel’ pošla sama!? ‘Oću, samo sad! Al sad ja kažem, ne popa, već prvi  „Kvazimodo“, do pope: -idemo gore!

Zvonik  je ubrzo postalo mesto na kom se prvo kvalitetno smrznem i saznam štošta:  o svojoj vojsci, o onoj koja bi trebalo da je tu, a nema je… Pa i o onoj preko puta. A gledali smo se na oko 3450m.  Nama je, zbog „opasnog grebena zaklona[3] “, kalibra i sl.  minimalan do-met znatno iznad (5,5km), te „žešće prebacujemo“. Ispred nas – niko. Ni tenkova, ni pešadije, ni manjeg kalibra – kako bi trebalo… U slučaju direktnog napada… Da se naježiš.

Sve je i nekako „išlo“, dok se „pokvarene komšije“ nisu dosetile, i uzmogle – da uzvrate! To prosto niko u komandi nije očekivao! Bilo je to „iznenađence“! Ni najveći naši stratezi jednosta-vno, nisu predvi-deli! Ono što ja nisam, bio je  nervni slom, jednog od mojih izviđača, kad je zagrmelo. Trčao sam, i svaki put „mantrao“ koliki je domet, ubitačno dejstvo i sl. oruđa koje nas gađa[4]. Time sam terao i strah, i „maler“! Kad mi je sevnulo pored uha – da sam poljubio zemlju, postalo je jasno da „ubitačno dejstvo“ možda i jeste na 25 metara, ali ne znači da ne leti i po 250 metara! Da, tad sam zamenio beretku „nošom“, bar dok puca…

„Izgleda šašavo“ (a možda i pomaže!?)… Elem, dovukoh se do crkve, popeh na zvonik, a na stubištu, čujem kako neko stenje i ponavlja „svoju mantru“… Taman sam se popeo i uspravio, kad Nenad skoči na mene, nastavljajući: „Svi ste me ostavili, ja sam sam, nikog nema, ostavili ste me samog“… Poobarani instru-menti, busola, durbin, LMD[5], sve u haosu… Pokušam da ga smirim, a on me uhvati za revere i krenu da me „lupa o zid“, sa istom mantrom. Nije da boli, samo me uhvatio u „raskoraku sa disanjem“ i – izgubim vazduh. Prvo se zbunim, pa uplašim – jer ne mogu da dišem! E, onda ja -krenem šakom, jednom, dva puta, tri… Dok nije pao, a onda-i dok nije podigao ruke, da se zaštiti! Tek tad sam znao – da se dozvao!

Sednem pored njega, pa ponovim, da nije sam, da sam tu i zbog njega, dam da „useveri“ instrument, a on ne zna ni šta ide gore, šta dole… Čuju se zvižduci i detonacije.

Uradim šta treba i viknem:

-Nađi tu prokletinju, dok nas ne sravne!  A znao sam da je jedva bio prisutan. Neka okupacija poslom pomaže, ne odmaže… U to  prestade i vatra. On se malo smiri, a ja nastavim, kako neće imati više smena po jedan i slično.

Siđem do čika Miše, u „komšiluku“, gde je ostatak mojih, i pitam ga za sina, javlja li se. (Čuo sam u selu, baš pred napad, da je stradao.) Čika Miša se teško dao zbuniti, a po mom okolišanju zaključi šta ga pitam, pa reče: „Nešo, sinko, ako si čuo u selu štogod, nemoj da mariš. Ovde su mi već tri puta njega – sa’ranili! Svašta pričaju, zašto – ne znam. Znam da, dok mi ne jave njegovi iz jedinice, ne verujem nikome. Nemoj ni ti. Valjda je narod dokon, pa priziva nesreću, ko će znati!?“

Mislim se, kakav li je taj moj narod, što „tako, i to drugom misli“!?  I zbog koga  mu je taj sin na ratištu, kao ja, i svi ovi? Zbog „tog naroda“? „Tak’e  vlasti“ ili..?

Uveče se vraćamo od čika Miše, nas trojica. Zatičemo nekoliko autobusa, nove „mladoteletine“, parki-rane po putu, pristigle za klanje. Ono što sledi, samo delom se može predvideti. Kako prilazimo, vidim stražara koji izlazi pred far autobusa i viče: „Stoj! Lozinka!?“ Šapnem ovoj dvojici da malo odmaknu od mene, jer pod mesečinom nazirem poluautomatsku pušku, a njemu odgovorim i odziv i lozinku. Stražar se uzvrpolji i izdra: „Nije!“ Sad već preplašeno se izdra: „Lozinka!?“ Saopštim – ko sam, dodam da me pusti da priđem, da me bolje vidi i da se objasnimo, druga dvojica ostaće gde jesu, ali i realno:

-Ti, osim lozinke za svoju jedinicu, nemaš lozinku mesta, što nije strašno, ali to što imaš jednu polu-automatsku, protivu dve automatske – jeste strašno!“ Posluša i pusti da priđem. Taman se nekako sporazu-mesmo, ko su i šta su, kad – uleće džip vojne policije! Sa svojim oficirom i „svojim lozinkama“ – iz komande! Izleću i kreću da škljocaju oružjem i prete – svojim lozi-nkama! Proderem se koliko me grlo nosi:- Niko  ne puca-ni slučajno! Terajte se, sa sve lozinkama! Nalazite se u „selu“ i biće  „one jedinice koja je najveća“! Tako je  u Pravilu službe!

Napokon – tišina i nema škljocanja oružjem. Nisu čestito ni stigli, a mogli su se poubijati međusobno, ili nekoga od nas ubiti. Tu noć, taman smo legli, a telefon “krizira žešće“, ne staje! Kako smo spojili linije, da imamo cirkularnu vezu, podignem slušalicu i čujem kako onaj još „vrti“! Valjda kad se zamorio, poče vikati, skoro vrišti: „Faovi, faovi, faovi, kovona, faovi!“ E, ovu „lozinku“ do sad nisam čuo! Razmišljam – mora da nas marsovci napadaju! Ubij me, ako znam ijedno oruđe, jedinicu, komad opreme, letilicu… Šta god – makar slično sa – „faovi“?!! Čujem kako iz komande neko pokušava da ukapira o čemu se radi, onda kako se uključuje i „Vlade“, iz više komande, i – on shvati! „Kolona, farovi, gde“!? Ovaj opet, k’o da nikad  vojsku video nije, a kamoli bio izvi-đač!  Izmulja nešto, “vevo, šuma,više,dvuma” -al „Vla-de“ je i to skontao!  Ja- ništa! Dobro, skontao sam ko je gore, na zvoniku! Al nisam ga  čuo nikad do tad! Dok je pecao po lokalnim kanalima, ćutao je! A i kad pita „jel(v)  mogu ja, tu…“ne pominje „faove“! Posle tih “informa-cija“ dejstvovao  je deo jedinice, izvan našeg mesta, i „potvrdio“.  Sledeća noć, sve se ponavlja! Posle tog dežurstva, malo sumnjičav pritisnem „Žiku“: -De majke ti, bi li obe noći to ili … „P’ve jeste! A dvuge… Pa kad „Zika“ ne spava, što bi vi!?“

 Ono, jes’ –„pošteno“! Onako baš srpski!

____________



[stextbox id=“info“ caption=“ 1 Recimo skraćenje vojnog roka – od 45 dana! Višestruko-nadoknađeno!“ float=“true“] [/stextbox]

[stextbox id=“black“ caption=“2 Tako su „čačkali mečku“ – da bude gađan, jer je – “LEGITIMAN VOJNI CILJ! “(prim.aut.) Osim toga – medijska senzacija. (recimo: „srušena crkva, poginuli..“) Dalje – „ako jedinica pretrpi gubitke (u nekom %) – povlači se sa ratišta“(-iz naredbe, koju nije trebalo da vidimo!) A time se „provociraju gubici“(primedba autora )“ float=“true“] [/stextbox]

[stextbox id=“info“ caption=“3 Drveće, il krovovi kuća i sl. što smeta „elevaciji“, tj stepenu pod kojim se može ispaliti granata, da „ne zakači“.“ float=“true“] [/stextbox]

[stextbox id=“black“ caption=“4 Ionako je bilo prepirki, moja tvrdnja- da je haubica, „jer LAJE“(čuje se “VAU-VAU!“) verovatno, tako ukopa projektil, IMA „ODJEK“a taj zvuk dobro pamtim (jesam ogluveo, ali imam sluha!). Komandant – da je „minobacač“! Kada smo doneli geler – bilo je to „dobro“parče, sa oznakom „haubica 105mm“!“ float=“true“] [/stextbox]
[stextbox id=“black“ caption=“5 „LMD“ je laserski merač daljine, al – bez baterije! Ne, nije „pala trampa “ za TV! Nije bilo punjača!“ float=“true“ align=“right“] [/stextbox]

 

Leave a Comment