ARHIVA

Dr. Đinđić - po drugi put međ’ Srbima

Autor Administrator on .

Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

 

Dr. Đinđić - po drugi put međ’ Srbima

15.12.2004.


Mali doprinos podsećanju na jednu viziju, kojima je ova zemlja jako škrta i siromašna, a zbog primitivizma- ostaje neizgrađena, nedorečena i nezahvalna...

Corax1

CORAX

 

Elem, kao neko ko je živeo u ovoj zemlji pre, za vreme vlasti Dr. Zorana Đinđića, ali i posle njegove vrlo tragične pogibije, ne samo za njegovu porodicu, već i za ostatak civilizovane i evropske Srbije ali i Evrope, da i ja prozborim koju... Ovo ne može biti ni prineto rečima Prof. Ernsta Kelera, niti upredivo zapažanjima Prof. Habermasa, a od obojice-upućeno velikanu, prijatelju i učeniku. To neće biti ni politički nijansirano, a prijateljski upućeno kao govor Kancelara Gerharda Šredera.

Naravno ni približno svima onima koji su blisko sarađivali s njim, a pozvani su da, mnogo pre mene, kažu i učine – mnogo više. Nemam iluzija ni o sebi, ni o vrednostima o kojima pišem. Ja sam samo jedan od ljudi koji jednostavno puno duguju upravo zbog šanse koju je Dr. Zoran Đinđić uspeo da iznedri iz Srbije,a koja je bila beleg ispod koga se ne ide, granica prema kojoj se ne ide, već od koje se beži i to u najbukvalnijem smislu –pre svega, od ljudi koji su ovde živeli!
Radi se naime i o mojoj budućnosti, koju vezujem za ovu zemlju, koju su „određene strukture“ osakatile i uskratile čak i za taj - jedan veliki um...


Kako je u tekstu „
DEMOKRATIJA I AUTORITARNI SISTEMI“ istaknuto od autora, na koga s uvažavanjem podsećam, dr. Đinđić uočavajući i podvlačeći kao „prirodne“ pred-socijalne mehanizme integracije i komunikacije ukazuje na versku i etničku osnovu „radikalnog socijalizma“! A kao ključnim rečima: demokratija, autoritarni poredak, identitet, komunikacija, nacija, država – podvlači i kratkom analizom ukazuje na ono što predstavlja atavizam, šta predstavlja problem - koga i kako trebamo rešavati.


Kako se problem nadogradnje na jedva postojeće mehanizme integracije nadovezuje, a kao „prirodan“ element razgradnje ispostavlja se pomenuti binarni šematizam, prijatelja-neprijatelja, patriota-izdajnika, zapakovan u paranoidnu kapsulu „sigurnosti“ i „imunosti“ od svetskih zavera i domaćih zaverenika, nudeći instant rešenja i demagošku strukturu „najviših vrednosti“. One „dostižne“ vrednosti autoritarni sistem prezentuje površno, kroz statusne simbole i preko podrugljive, za pred kraj dvadesetog veka, Makijavelijeve sentence - da cilj opravdava sredstvo. Deo ili ostaci sistema to i danas čine.


Delovanje autonomnih grupa, koje je u zapažanju izneto, kao normalan preduslov za iznalaženje društvenog identiteta, još uvek je u povoju i nefunkcionalno. S jedne strane, jer se retorika ustanovljena izgradnjom autoritarnog sistema, zasnovana na binarnom šematizmu i demagoškom vokabularu promovisanih vrednosti, još uvek prihvata u širokim društvenim krugovima, bez obzira na rasnu, nacionalnu i versku pripadnost. Kao da se floskulama birane ciljne grupe samoidentifikuju i pseudo-emotivno prepoznaju, ne postavljajući pitanja koja su logična – šta je zapravo pravi uzrok mestu, ulozi i njihovom položaju. S druge strane, jer se sama grupacija, sposobna da identifikuje svoju ulogu i položaj, svesna problema ali decidno podeljena sujetama lidera, bez presedana i gotovo bez obzira na posledice, bori za – zauzimanje pozicija. Njih pak izvlači iz samobitne i samosvojne činjenice o sopstvenom značaju i ulozi, a pre svega iz činjenice da uopšte – postoje, čineći alternativu. Daklem, još nismo sazreli da kao grupe ili grupacije prepoznamo – načine normalne i uobičajene komunikacije i izgradimo kolektivni identitet. Ili -da još uvek postoje niski integrativni kapaciteti, koji ugrožavaju i sam opstanak naroda.


Obzirom na „vrlo povoljne uslove“ izgradnje države na nacionalnoj osnovi, ove nove forme autaritarnosti se nameću, uz gotova, ali daleko prevaziđena (nazovi) rešenja koja, budući nuđena čitavu deceniju kao „jedini pravi put“ predstavljaju, u najboljem slučaju, deo opšte prihvaćenog folklora, a u najgorem – dobar deo kolektivnog podsvesnog. Koliko je ozbiljna pretnja takav relikt, govori sve glasniji deo javnosti, zastupajući takve teze, nužno poistovećujući svoja zalaganja sa najvišim nacionalnim interesima, u službi očuvanja vere i nacije. Kategorizacije pomenutog binarnog šematizma „sublimira“ Robespjerova (Sen Žist) misao – ko nije s nama, taj je protivu nas. I ništa od ponuđenog kolaža s početka devedesetih nije bitno promenjeno, te se nove forme autoritarnosti preteći nadvijaju i nude kao opšte spasonosno rešenje.


Još opasnija sprega kapitala koji je stečen u periodu devedesetih i političara tog perioda, opredeliće političku scenu, bilo direktnim uplivom u politiku, bilo indirektnom i interesnom podrškom. Očekivana katarza ili vid društvene satisfakcije, kao odgovor na bestijalno pljačkanje i enormne ratne profite bazirane na monopolima i kontigentima, uz učešće u značajnom delu kolača sa crne berze *(deviza, cigareta...), nisu se dogodili. Ono što se događa i još se može dogoditi, jeste prodaja preostalog dela državnih preduzeća upravo istoj grupaciji.


Kao ekonomski odgovor koji je ponuđen u nekim zemljama nakon II Sv. rata, a dobar model je oporezivanje do visine stečenog kapitala, za kritični period, u roku od deset- petnaest godina, pored naravno običnih poreza (*Italija, nakon II Sv. rata ). Kako je ova šansa traljavo pokušana samo „Zakonom o finansiranju iz primarne emisije“, a ni ona nije iskorištena, druga i treća šansa mislim-teško ili neće ni postojati.
Zabeleženi pomak u jedva (nazovi) vidu socijalne komunikacije i interakcije, među jasno diferenciranim grupama dogodio se na izborima koji su izbacili noviju tendenciju – kompromis, namećući ga kao nužno rešenje. Koliko jeste danas moguć i održiv (kohabitacija!)- procenite.


Komparacijom programa – sve društvene grupe i grupacije, orijentisane su (ali izričito i samo-retorički i deklarativno), na izmenu celokupnog političkog sistema. Zreo za izmenu jeste očigledno i Evropski politički sistem (i to poodavno, naš je za „otpis“!), ali se ponuđene opcije naše političke pozornice ne snalaze u apsurdima sopstvene produkcije. Dok su prvi imali tu šansu i doveli i državu i narod na ivicu bezdana i samodestrukcije, toliko drugi ili potonji -pričom zauzumaju prostor i vreme koje im je neophodno za rad na izmenama.
Iskorak prema napred je delimična i trenutna (makar i prividna) homogenizacija upravo zatražena koherentnim zahtevom, produktom izbora.
Ono što kao nusprodukt i ovih i potonjih dešavanja ostaje, jeste – zahtev za svojevrsnom sublimacijom ličnog, indikativnog apstrakta. Dakle, dok ne promenimo sebe, edukacijom i o sebi i o drugima, dok ne ispoštujemo tuđe vrednosti, niko nas i ne može i nema razloga poštovati. Tim pre, jer ni sopstveno ne poštujemo, niti sami ukazujemo na takve vrednosti, uporno baveći se - konformizmom.

Jedna od vrednosti na koju sam, neuko i neskromno za ukus i mogućnost pozvanijih od sebe, i na ovaj način hteo da podsetim - jeste čovek čijim ću se senima i ovako klanjati – Zoranu Đinđiću.
Ako li nema pouke, istrasiranog pravca, pokazanog načina i uvek krećemo iz početka – vrtećemo se u predvorju formiranja društva, države i nacije, a sve izgubiti, jer će nas pre biološki, osim u ratovima i bedi nestati. Najskuplje škole smo platili, učeći tipično, na sopstvenim greškama, a najbolje među nama izgubili. Zar nije dosta? Imamo još jednu šansu, a ona kao jedina, mora biti više nego dovoljna.
15.12.2004.
Nebojša N Dajić

Napomena - tekst jeste pisan pod datumom koji stoji, ali mi je zanimljiv i čini se biće još dugo aktuelan.

Novosti flash 3

Vest broj 3

Politika, pravo, istorija filozofije, web design - Nebojša Dajić, Daja