AferaLTribune.net

DOBAR PREDOSEĆAJ ZA LOŠE STVARI…

Jedna „zanimljivost“ koju sam zapazio od malena, jeste da se veći deo života dešava u „ciklusima“, koji ne moraju biti ni pravilni, ni određeni ili omeđeni bilo čime toliko izrazito, koliko glupošću. Sopsrvenu nekako podnosim, jer u njoj imam sopstveni „auditorium“, koji stojički podnosi naneto. Spoljna glupost, to jest tuđa i  nametnuta, me pak – jako iritira. Ako je ona i „sebisvojsteno“ suprima potestas naših života i smrti, e, tada ima otvorenog neprijatelja – s moje strane. „Pametniji popušta; kloni se budala…“ I– budale zavladaše sve-tom! Ili bar ovim prostorima…

Ne bih da komplikujem više, nego je to u što kraće ispričanoj epizodi  „jednosta-vnog“ ljudskog života, ali su baš ti „ciklusi“ (talasi) i „faze“, jedna od ključnih stvari u mom… I to opet, sasvim „slučajno“, ali o tome nešto kasnije…

Ova moja „faza“ bila je „uzemljena“! Ne znate šta je to!? Naučićete, samo polako, ali slikovito – to vam je kao da recimo „prosipate struju“, tj trošite je uludo i džabe! U „elektro-sistemu“ postoji i naprava koja se zove „osigurač“, a postoji i „sklopka“. I to sve zajedno služi između ostalog, kao obezbeđenje –  čak i od „rasipanja“. Ali mi govorimo o „tehničkom sistemu“! Pravni, politički, ali  i ekonomski sistemi, ne samo da su „imuni“, od „osigurača i sklopki“, već se trude da ih potpuno uklone – kako bi nesmetano utrošili sve više vaše energije i vremena. A još kada se „uzemlje“! To jest, kada naprave od toga „erotsko-patriotsku“ priču! To vam je –  „siguran recepis  za propas’“! Elem, nas su „zatekle“ takve godine, naročito posle one „Antine [1] “ godine… Takav „usud“, mogao je pratiti samo „hrabro-glupe“. Igrom slučaja o tome sam govorio sa Palestincem, koga sam upoznao davne ’86. god. u Nišu.

Pitao sam Imada [2] (lekara koji je u Sarajevu završio fakultet i govorio naš jezik, poznavao istoriju i geografiju tadašnje SFRJ bolje od mnogih porodica koje su ovom nesretnom zemljom vladale!), šta misli o Hebrejskoj kulturi. Rekao mi je da je to narod sa kulturom velikog značaja, čak za većinu drugih naroda, da su izuzetno obrazovani. Zatim sam pitao za Palestince, a on je odgovorio da u njihovim porodicama postoji težnja da „svako dete završi bar po jedan fakultet, a ako porodica ima jedno dete, ono ima i više fakulteta“. Kao i to da: „Palestinci ne umiru, već najčešće ginu“. Nakon svega, vidno šokiran,  upitao sam naivno (sada to znam!), pa pobogu, zašto ne sednete da se dogovorite oko svega!? (To isto bih pitao i nekog Jevreja, na Imadovom mestu!) Verujem, više iz učtivosti, ponuđeni odgovor glasio je – imam za tebe jednu kratku priču,  kao i pitanje:

„Imao čovek ženu, sa kojom nije imao dece. Onda je spavao sa robinjom, i dobio dete. Zatim mu se ukaza Bog i reče, „ rekao sam ti da ćeš imati dece- sa svojom ženom.“ I dao mu je dece, ali kasnije! Od one „robinje“ smo nastali „mi“, Arapi, „prvorođeni“i „stariji“, a od žene, „zakoniti“, Jevreji! Pitanje glasi: KO IMA PRAVO NA ZEMLJU? STARIJI ILI MLAĐI, PRVOROĐENI ILI ZAKONITI? Reši mi to –  i „rešio“ si naš sukob! “[3]

Zanemeo sam.[4] Očigledno ta “sitnica”, da su od istog oca i  da su braća – nema neke „bliže“ veze.

Tada nisam znao koliko je zapravo budala nastalo od Avra(a)ma[5]! Da nam je to možda svima „Biblijska potreba“!? Te da smo, ako ne po zajedničkom „prandidi“, toliko bliski  i direktni – rođaci po budalaštini! Spekuliše se da je to ipak, po „babine linije[6]“… Za koju godinu, koliko god neverovatno, i ovde izbi „bratski“ „građanski rat“!  A red je da i  njega malo „raščlanimo“! Manite me samo pravne „terminologije“, nego da pogledamo suštinu!

Sam termin „građanski“ odudara, osim ako vam „prirodno (a naročito „građansko“!) stanje“ stvari nalaže, da recimo vršite nuždu u njivi, ili pored puta… A ne u „toaletu“, ili „WC-u“! A verujem da niste upoznati ni sa tim da je jedna od „čuvanijih tajni“  – šta je izbacilo najveći broj vojnika iz stroja devedesetih!? – Ojed! Zbog „nedostatka higijene i – toalet-papira“! A znate li da je sin jednog od generala trgovao sa vojskom, upravo toalet-papirom!?

Pa šta!? Ne ide se „guzicom“ u rat!? Tačno! Naročito – ne sopstvenom! „Oni[7]” su trgovali, a danas tvrde i – da su „oblačili uniformu“, čak i „ratovali“! Ne bi me čudilo i da su „izborili“ nekakve „ratne dodatke“ ili penzije, koje i danas primaju! Čak svi oni, osim nas, koji smo zaista bili u „njihovom“ ratu. Zato se i „bore“, i izlaze na „izbore“. Kako god prijalo ili ne, nešto što je iz perioda „prvobitne zajednice“ smatrati „sredstvom“ ma koje vrste, težine ili argumenta (u vreme “građa-nstva” i „civilizacijskog dotignuća“ sa kraja 20. veka?), govori više o iznosiocima, nego o suštini.

A sve se opet rešava – „pregovorima“, najčešće među istima koji su, „ni luk jeli, ni mirisali“, „mirotvorci“ i čuvari civilizacijskih, nacionalnih ili “versko-revolucionarnih tekovina”… Preko tuđih leševa! Jako poučno! Što neko lepo reče: „DOBROVOLJNI DAVAOCI TUĐE KRVI; U IMOVINSKO-OTADŽBI-NSKOM RATU [8] “. A ni drugi, nije drugačiji.

I moram priznati, iz ugla nekoga ko je bio u ratu, niko se od nas nije nadao ičem drugom, do da ostane živ i čitav. Prvo što sam rekao svojim vojnicima, bilo je:  „Na zakletvu zaboravite! Bar onaj deo „ako treba i život da dam!“. NE TREBA! I NE TREBATE NIKOME MRTVI! A ako neko kojim slučajem i pogine, ja ću ga mrtvog ubiti – još jednom! Neću ničijoj majci, sestri, deci da javim kako je „hrabro poginuo“… Zaboravite!“

Gledali su belo, ali upili svaku reč, a pitali (pojedini) i u pomenuti „WC“ ili ti “toalet” da odu, što sam i tražio od njih, „u svakom trenutku moram  znati…“ Balavac! Sa 24 godine, komandovao sam i duplo starijima od sebe! “Oficirski kor” sačinjen od rezervnih oficira bio je među najmlađima, od mobilisanih! Zvanično, bio sam “5 posto rezerve”, i “neraspoređen” – do trenutka odluke da se mobilišu prve jedinice artiljerije. Kao student, trebalo je i da budem pošteđen – bar prvog talasa. Loš odnos prema vlasti, dug jezik, kao i neizostavni deo “karme” koji hrli  u susret najvažnijim glupostima – tuđe generacije… Nas nešto nisu pitali, al’ slali jesu… Tek, tu sam, gde nikako ne bih (voleo, želeo, hteo) ni u snu! Posebno – jer se nikada nisam slagao sa politikom tadašnje „većine“, naročito ne sa ratom.  Ali  – “zakon je zakon”, a ja pravnik dakle, ako pozovu, moram ići. Naivno, još jednom!

Lično, čak je i lako sa sobom, ali kako sa tolikim ljudima!? KAKO NOSITI TOLIKO LJUDI NA DUŠI!?! I to baš tad!? Vrlo lako – ako sedite u Beogradu ili Zagrebu! Ili eventualno primate i „ratnu platu“, jer vam je „deo jedinice na ratištu“, ali ste recimo u Ćupriji, jer vam „veći deo jedinice nije na ratištu“- super je „paket aranžman”! A onda „obiđete“ jednom vojsku, uz konstataciju da je „kod vas isuviše blatnjavo“, i nepogledavši šatore, na -18C!  A u tom blatu – vojska spava! E, kad ga tad nisam ubio – nikad i neću! Bio je to – „moj komandant, kasarne, garnizona”, čega li?! Smrad! Uz njega, bio je oficir štaba, neki „Vlade[9]“. Njega se sećam kao „nekoga sa savešću“, retkog nadređenog kog sam poštovao i intuitivno – imao poverenja. Kad god bih pozvao (dan ili noć!) višu komandu (kao i bilo ko od mojih!), javljao se kratko, sa: „Vlade“! Bez (dežurnog)  oficira za vezu, bez vojnika veziste – direktno on, i bez „čina“. Jedino njega od aktivnih sam cenio – ostalo ne košta ništa!

Onaj neposredni nadređeni „Dabić[10]“, poginuo je u Bosni, nekoliko godina kasnije. Prva noć, i od njega – usmeno naređen režim „mrtve straže“, od 22h do 06h! Pita, „znaš li šta je to?“

– A znaš li ti!? Ovo je naseljeno mesto!? „Nema veze, takvo je naređenje! A i rat je! Stanovništvo je upoznato, zna za  „policijski čas“, koji važi od 22h!“  To su čuli – dežurni vezista i računač, moji vojnici, komandne baterije.