14. Između dve vatre

A „komšije“? Mislite oni, “protivu kojih smo ratovali”? Evo jedne zanimljivije priče. Na početku tog ludila, a pred naš dolazak, organizuju sela sama svoje straže. Noć duga i hladna, a mi poznati po druželjubivosti. Ko to “mi”? Pa svi. Nađu se na krajevima svojih stražarskih zona dojučerašnje komšije i – čuvaju strah, jedni od drugih, zajedno! Jedne noći donesu rakiju Srbi, drugu Hrvati, kako su se „lepo dohvatili“, vrate se u selo Srbi – i bez pušaka! A to „skontaju” pred smenu. Pođu nazad, a komšije im nose oružje, već zašle u selo i zovu: „Ej Srbi, pa vi i puške zaboraviste!“

To je još jedna istinita priča, ljudi iz tog i susednog sela!

Kako je ludilo narastalo, a mi poprimali sve više boje „momčadi s naopako zakopčanim košuljicama“, čak sam se trudio da prisluškujem radio-vezu, kad god mogu. Ne, nije me interesovala nikakava špiju-naža. Strepeo sam – da ne čujem glas Pegija ili Branka. Moji topovi tad – ne bi pucali.

Osim po koje čarke, sa „Ujko“ i „Čedo“, vladala je – tišina.

Tada saznam (sasvim slučajno!) za „planirane vatre“ na blisko selo,  a znajući da je čika Mišin najbolji prijatelj (opet, iz  slučajnog razgovora!) iz detinjstva u tom selu Hrvat, kažem mu i dodam: -Šta ćeš ti sa tim, ne znam, al sam ti morao reći. Čika Miša reče: „Nisi mi trebao reći. Već smo jedan rat preživeli, ta valjda ćemo i ovaj.“ Šta se desilo, ne znam.  Voleo bih da mu je, ako je ikako mogao, javio.

U zla doba, dođe i neka jedinica pešadije u transporterima. Dole, u poredanim transporterima, čekaju da krenu i pitaju za vatre raketaša: “Kako izgleda!?” Ja, sa svojima na zvoniku, prvo ćutim. Onda se onaj opet dere: “Ej bre, tebe pitam, kako to izgleda!?”

–Odavde, zanimljivo! A tamo, ne dao ti Bog!

Nisu više ništa pitali.

Dvojica su nestala, jedan iz mog kraja i – tome se (ne) zna sudbina. Tražio sam, koliko sam mogao, otac mi je javio da ga i deda, po ratištu traži. Navodno, gubi mu se svaki trag od sela, u kome smo. Drugi nestali je pobegao, dok su ga prevozili u njihovu komandu. Mlad i zelen, završio je bežeći, preko Drine, u Bosni. Samo sumnjam u njegovo bekstvo. Sve mislim, mlad vojnik, a i tamo ima koja dobra duša, te ga je pustila. Tako i danas verujem. A kad sam kod poverenja…

Psi i ljudi su stradali, al komanda – e, to nije! Valjda jer ne spada ni u jednu od pomenutih sorti. Smeštena u Šidu, bila je dovoljno daleko, i dovoljno blizu. U jednom trenutku, ispaljeno je nekoliko projektila i na Šid. Od medijske senzacije RTS: „BOMBARDOVANA SRBIJA; ŠKOLA; ŽELEZNICA…“ Bila je zapravo najveća vajda – pod hitno iseljena komanda!

E, al to nisu javili!  Rezervni kapetan, iz “komande stana”, usput pomenu, kako pakuje sve i – zapravo i ne zna kuda. “Zaglaviše na vrata svi, još kod prve granate, sedoše u kola i odoše! Valjda za Beograd!? Neko je javio da spremim sve i evakuišem na rezervni položaj. Nisam ni znao da je rezervni – u Beogradu!”  Nasmejasmo se slatko, pa ga pitam, zna li zašto u mojoj komandi sve saksije smrde na urin? Reče, da je mrak čudo, a strah dobar detektor. Rastasmo se, on u poslu, ja sa pitanjem, više sebi: možemo li ikome uopšte verovati!?