Ruže Uroša Predića
Kao i do tad, kad god bih sanjao, najčešće bih snove potiskivao, kao nešto što ne želim da zapamtim. Razlog je veoma jednostavan, po nekad sanjam to što će se dogoditi i skoro tako kako će se dogoditi. Na moju sreću, ovaj san sam zapamtio jer me je probudio.
Kako sam ostao bez posla, „šnjuvario“ sam po bašti stare kuće, dole u Jablaničkoj, konstatujući kako stare voćke ne donose plod, već opalo granje i lišće u jesen. Zemlja ispošćena, a neko se sivilo uvuklo u nju tokom zadnjih 15 godina, da je sada počelo da isparava. Više ne miriše kao ranije, sada je sive boje, sa smradom raspadanja. Taman zauzet obilaskom dela dvorišta pored ograde, u mislima ko zna gde, prenu me nečiji glas:
„Dobar dan!“
Dobar dan – uzvratih, po malo iznenađen i zatečen.
„Da li ste vi – taj i taj?“
„Da.“
„Znate“, nastavi lik, za koga sam tek tada uočio da je u policijskoj uniformi, u pratnji nekoliko svojih kolega, „malo mi je neprijatno, ali nije li vaš otac umro skorije?“
„Ne, ovaj, da… Molim? Mislim, kakvo je to pitanje?“, nastavio sam zbunjen.
„Molim lepo, samo da Vas obavestimo da smo dobili prijavu, dakle, ako ste Vi „taj i taj“, a Vaš otac „taj i taj“, da se on pojavljuje – kod ruža gospodina Uroša Predića. Kako mi mislimo da to nije lepo i u redu, samo smo hteli da Vas obavestimo i upozorimo. Mislim, to nije… Ali bi moglo biti remećenja javnog reda i mira…“
„O čemu Vi to? I KAKO? A i taj gopodin Predić, mislim, nije u komšiluku, a ja ga i ne poznajem, gde stanuje, ko je… nastavio sam zbunjeno, dok je grupa polako odlazila, na čelu sa „govornikom“ koji je ponavljao: „molim, molim, da ne bude da Vas nisam upozorio…“
Ostao sam u bašti, zagledan u odlazeću grupu, pa ogradu, pa zemlju…
Prenuo se iz sna, pa se setio da sam daleko od zemlje, moje ograde, bašte iz detinjstva… I oca.
Čitav dan nakon toga, pokušavao sam da provalim ko je taj „Uroš Predić“ i gde su mu ruže. I ne znam, ni danas. Jedno znam, možda nisu ruže, i ja nisam taj Uroš… Neka moje priče i moje pesme, budu umesto njih – tebi.
N. N. Dajić
07.10.2008.
