Brat koji je živeo u selu na jugu, ispriča priču o očevom poznaniku, inače jednom od najboljih fudbalera u kraju… Nije se „snašao“, nakon karijere koja je bila amaterska i bez ikakve zarade, bavio se fizičkim poslovima. Kada mu se majka razbole, nemajući kako da je preveze do bolnice, uze zidarska kolica, stavi majku u njih i proveze je kroz selo, do bolnice… „Celo mu se selo smejalo…“
Otac, vidno nezadovoljan – i takvom sudbinom poznanika, ispriča Herodotovo povedanje o Solonu i priču o Kleobisu i Bitonu iz antičke Grčke, koji su vozeći majku, o Herinom prazniku u Argu, bili sâmi upregnuti u dvopreg. Mati je, radosna zbog njihove snage i slave, pomolila pred kip da im Boginja dodeli ono što je za čoveka najbolje. Boginja im darovaše smrt -u hramu i večnu slavu…
Nisam bio začuđen ni željom, ni Boginjinim sudom, niti očevom pričom… Pa, ni reakcijom sela… Većma me je zabrinulo to, što poštujemo nekoga zbog vrednosti, a gubitkom iste – slatko se sitimo. Možda ponajviše muci i nevolji najboljih ili najvrednijih međ’ nama, klanjajući se oruđu moćnika, surovih i ogrezlih u zločine.
Kada je Diogen, pozvan od grčkog kralja da poseti njegovu kuću – pljunuo na kralja, uz reči „izvinjenja“, jer „ne vide prljavije mesto u kući“ – mora da je promašio. Ne sudim o Božanskom prosuđivanju i ne čudi me ljudsko, ali nije li trebalo da pljune na sebe i podanike? Oni su je sagradili, oni su izabrali kralja, vukući dvoprege – bezvrednom do trona…
A mi? Jesmo li mi bolji? 23:50;19.07.2004.Svilajnac
