5.“Budale valjda-i Bog čuva”…

Upoznajući stražu sa naređenim režimom „mrtve straže“(i oni u čudu!), rekoh da ću ih obići u 22:30h.  A oba stražara: „Jesi li normalan!?! Neko će te upucati!!! Pa, svi imaju isto naređenje – da pucaju gde šušne!“ Rekoh – vi nećete, jer znate, i to je dovoljno! (pomislim, drugi neće – jer ne znaju, a ne žele nositi nikoga na savesti!)

Na posletku, ono što sam okusio kao klinac, posle ŠRO, na stažu, u Nišu, bilo je – lako je dužiti „masku, pušku i RAP[1]“. Teško je „dužiti“ ljude. Nešto ću uprostiti gotovo „idiličan“ odnos, koji se zasniva sa pretposta-vljenim oficirom, poznat iz vojne psihologije – „odnos  deteta prema roditelju“. Vojska zahteva „pravičnost“, kao i to da vodite računa o svakom pojedincu –  kao o detetu!

Na stranu to što mnogi u uniformi i zaista „podetinje“.

Ono što je „dodato“ sa moje strane jeste „lični primer“, što je podrazumevalo i obilazak straže (u vreme – „kad mu vreme nije“), kao i svaku delatnost –  u kojoj sam prvi ja (fizički poslovi, podele dužnosti i odgovornosti, razgovori, dogovori …). Osim obeda!  Tu sam posle svih. Tek tada, sa punim autoritetom možete tražiti od vojske izvršavanje naređenja, i to bez pogovora, i očekivati kao rezultat i poverenje. Zaista, ne samo za moje vojnike, bio sam neko „od poverenja“, ko je znao mnoge porobleme drugih jedinica. Oficiri me nikada nisu gotivili, ali vojska jeste, pre svega, jer sam ih uzimao u zaštitu, preuzimajući odgo-vornost za njihove greške i brljotine (bez i da su znali). Oficire pak, nisam štedeo kritika, ako je iole bilo razloga, bez obzira koliko su „visoki“ i unišljeno važni. Ukazivao sam na grešku, ne da bih poentirao, što su retki shvatali, a ređi cenili (kao saopštenu istinu, ili mišljenje, naravno, na stranu ili u „četiri oka“). Pred svima, bez obzira na „autoritet“ – kada je glava u pitanju!).

Kada nisam imao isto mišljenje – imao sam „dodatni plan“ (“bez posebnog obezbeđenja jedinica” – ja ga imam od 19h do 05h, a da niko i ne zna, jer se u tom periodu zimi i ne vidi; hranimo pse lutalice, tako da posle samo par dana, na moju vojsku ne laju[2]; imam prazne konzerve graška, napunjene kame-njem, razapetim na strunu, oko čitavih objekata, teško vidljive  danju, „skinute“ sa kočića- za noć, i sl. čega nema u „vojnim priručnicima“!).

Prvi susret sa „nadređenim“ komandantom prošao je neslavno. Na dan mobilizacije, u drugoj rečeni-ci reče glupost: „pa tvoga kartona i nema, ti si “dobrovoljac”!“ – Hvala! Uzeo sam brzo poziv i pakujući ga u džep vojne bluze, spremajuči se da odem, čuo „Dabića“ kako viče: „Ej, pa šalio sam se!“. Okrenuo sam se prema njemu, prišao i rekao mu u facu: – Zovem se Nebojša Dajić, zapamti! Sada si se našalio mojim životom i budeš li pokušao još jednom, nećeš se više nikada šaliti!

Tada sam čuo kako se neko grohotom smeje, i video „Momu“, koji je smehom pokušao da “izgladi”. On je (kao i ja) još jedan od „ZKB-a [3]“ koji je trebalo da preuzme jedinicu i bude komandir. Kasnije mi reče, „čuvaj se, stric mi je viši oficir, i reče mi da ovde lete glave vrlo lako, da budem oprezan. Budi i ti.“

Sledeća scena ispred improvizovanog zborišta, opisuje  kako “rado” ide Srbin u vojnike: -jednim kamionom prebacuju čitav divizion vojske ( nešto iznad 300 ljudi, vozilom u koje stane jedva deset, sa opremom!). Na moje pitanje komandantu, zašto, sledi „logičan“ odgovor – zbog štednje goriva. Rekoh, ako deset kamiona ide jednom i jedan kamion deset puta, nije li isto? Reče malo zbunjen, ne razumeš ti to. I nisam! Naročito onaj deo u kojem su aktivni poručnici i kapetani pokušavali da pobune vojsku, na različite načine. Na isto moje pitanje zašto, usledio je odgovor – ako ne idete vi, ne idemo ni mi !

Kada mi je saopšteno da su rezervni oficiri, starešine jedinica izostali, te da ću ja preuzeti „komandnu bateriju“, i od zamenika biti komandir, rekao sam – to je prvo naređenje koje ću glatko odbiti! Ne samo da nisam obučavao vojsku koja mi je dodeljena, ili bio na makar jednoj vežbi, već ne znam nikoga iz sastava HAD* (haubičarski artilj. divizion). Tada sam dobio, onako usputnu i informaciju – i niste više HAD, sad ste TAD* (topovski art. divizion)! Koji top pobogu, pa ni vojska ni mi, ne znamo da rukujemo njime! „Obučićete se” (naravno, na liniji vojišta, samo nam to tada nije rečeno!)!

Znam da vam je teško poverovati – ali je bilo baš ovako! I to od prvog do poslednjeg slova,u ovom „mom slučaju”, postoje stotine svedoka! A ovo je tek početak!

Napolju se još uvek skupljaju mobilisani i razvrstavaju po jedinicama. Popodne dolazi i na nas red, i prevozimo se do kasarne. Tu se ponovo postrojavaju, vojska se buni za svaku sitnicu koju joj došapnu aktivni oficiri. Proveravamo opremu i prebrojavamo brojno stanje, koje je uzgred – vrlo popunjeno. Gledam kako jedan od prisutnih očeva moli vodnika, da mu pripazi na sina (potpo-ručnika, sa jedva 20 godina), „mlad je, ne zna“… Vodnik se posle pola sata, okreće i odlazi, uz komentar: „Pobogu čoveče, šta ti ja mogu pomoći, i ja sam u rezervi, još vodnik.“ Otac mu očajno dobacuje: „Ali ti si stariji!“ Najednom, uveče, kao da mi je neko rekao: “dođi ovamo”. Samo sam se okrenuo vodniku i rekao, dolazim brzo, i pošao prema izlazu kasarne, zaista -neznajući zašto! Na prilazu  vrvi od civila i mora vojske.

U to su se, u vratima
Ćuprijske kasarne, ukazali moji: otac Novica, majka Desanka i devojka Olivera. Kao da je neko rekao: -sad dođi ovamo.

Pozdravimo se, popričamo i pakovanje u autobuse. Masa porodica ispraća po nekog svog. Opraštaju se, ni ne znajući kuda ih šalju. Mi odlazimo, ne znajući zapravo – ništa. Na lokalnoj radio stanici, emituju se „pozdravi  odlazećim dobrovoljcima“…  „Majstor za točkom“ (šofer) brzo menja radio stanicu!

Nekoliko  autobusa (stotine nenaoružanih, u uniformi, mobilisanih ljudi), uz oružanu pratnju – jednog pinc-gauera, sa nekoliko vojnih policajaca. Tužno-smešno! Kako je već uveliko noć, polako putujemo u koloni, i nakon par sati zaustavljamo se u nepoznatom selu. Noćimo u autobusu, po sedištima. Meni je to, ne znam koja noć nespavanja. Ujutru rano stižemo u ciljno selo, izlazimo iz autobusa, postrojavamo vojsku, a meni je prvi korak u ono smrznuto blato, i bukvalno probudio misao – „vredi li sve ovo zaista – samo dve fotelje, jednu u Beogradu, a drugu u Zagrebu!?“  (Ma, neee! Mora da preterujem!?) Moje objašnjenje i prvo obraćanje vojsci – da „zaborave“ zakletvu (ili vam se čini nelogično!?)

Kako se polovina vojske nikad nije susrela sa automatskom “AK 47”, (što govori kako o sastavu godišta mobilisanih, tako i o obučenosti, dok je po profesiji – preko 90% goli radnik i seljak! Kao i svaki put – preko njihovih leđa!) kraći kurs drži (ko je “taze” vojnik)  kasnije iz milošte prozvan „Rambo – specijalac!“ Nešto potom, kako je „osetio moć znanja“ mlađani „Rambo“ je upucao dve manjerke  pasulja, sasuvši ceo okvir u njih, uz tvrdnju da – „nema metka u cevi“! Kako nikoga nije povredio – nikako mi nije jasno. Zato je prozvan „Rambo-specijalac za pasulj“! I dobio par ćuški, čisto preventivno!  Dobijamo i komandira! „Miloje“ oficir računač, reče – ne voli baš one štapske pac*.e, pa bi on uskočio na mesto KB,   onda ja ostajem ZKB! On će štab, sastanke, ja vojsku… Dogovoreno! Tada dobijamo raspored dežurstava i straže. Naravno, prva noć je moja…

________________________

[stextbox id=“info“ caption=“ 1 „ARTILJERIJSKI PRIBOR – PRIM. AUT.““] [/stextbox]