Gorak vetar je nosio sobom miris polja i vode, kojoj sam se uvek vraćao i koju sam sobom svuda nosio…
Ili je i to bio samo tračak njenog mirisa… Odjednom, doleti odnekud na mene, baš preko mosta, na stotinak koraka od stanice, oblak prašine, maslačka, lišća i novina, ko zna odakle. Otkud maslačak u oktobru, a i kad mu je vreme…
Kao deca, hvatali smo čitave paperijaste grudve, duvanjem ih raspršivali na sve strane govoreći, „donesi nam pismo“, a da nismo ni znali čitati…
U to vreme i Beograd je bio tako dalek, nepoznat, zatim blizak, da bi ovih godina postao nedostupan. Materijalno, ili ti novčano…
Kako bilo, odlazio sam upravo tamo, do ambasade, prijateljske nam i bankarske države, po vizu.
Autobus je prepun putnika i krcat mojim mislima, o tome šta me sve čeka do vize, a tek onda šta nakon nje… I sve je teži i sporiji. Beograd je uvek „k’o na vašaru“ za mene iz provincije, gužva na stanici, na ulici ljudi poslovno žure, ili strpljivo čekaju gradski, pred prodavnicama ili ambasadama. Što reče moj pokojni pradeda Jevta još za svojih odlazaka tamo, ajd’ da malo sačekamo, možda ovo prokulja!
To nikad nisam razumeo: čovek hoda žurno, jedući sendvič, gledajući usput izloge i pričajući s prijateljem, seče put do najbližeg stajališta GSBa, pokušava da prođe kroz mene!? Kroz nekog drugog, možda! „Pardon, pardon, nisam video, izvinite…“ Nije pardon, to sam ja! Prvo mi uzavri krv, a zatim se hladim i shvatam -takva dinamika života nije za mene, a vala ni ja za nju.
Tek, eto me ispred ambasade, na pedesetak metara tačnije, u jednom od nekoliko redova, od kojih u koji god da stanete, onaj do vas brže mili, puzi… Redove održava nadriljubazno osoblje srpskog porekla. To su oni malobrojni, kojima se posrećilo da budu „strani plaćenici“, pa su se o’ma pokondirili i udrčili. „Koliko ostajete i kod koga, stanite lepo, biće brže…“
Na šalteru, satima nakon toga, dobijete preventivno obrazac kojim se odričete unapred prava na produžetak vize. Daju vam garantno pismo, koje delom popunite, a zatim pošaljete garantu da odradi svoj deo. I ponovo u red za osiguranje, karte, pa pred ambasadu- za odobrenje iste. Nakon toga mesec, mesec ipo, dobijate odgovor i, uz dokumenta o zapošljenju i rešenju o godišnjem odmoru, zdravstvenom kartonu i uplati, dobijate vizu. Tada predajete za tranzitnu i nakon nedelju, dve…
Sve svega, za nekoliko dana višečasovnog čekanja, međuvremenom neizvesnosti- oko dva meseca. Koliko vam je trebalo do takve odluke, to je već individualno. Meni je trebalo isuviše, i upravo završavam… Ili počinjem…
Korak po korak,
nogu pred nogu do stanice GSBa, koja beše, osadeset trojka ili osamdesetpetica?
Najradije bih do tamo pešice, da smislim šta da kažem, šta da prećutim… Stanica na koju silazim, a idem praznih ruku, prepune glave košmara, bez ideja i prava da išta tražim, da dam, obećam, šta, šta. Koja je svrha reći -volim te, a onda otići? Možda, da zna da nije sama, da možda mogu pomoći…
A zatim ringišpil! Skraćena verzija prethodnog, na brzinu popijena kafa i ovlaš poljubac, a onda zagrljaj dva očajnika i – bežim kroz vrata, gubim se u liftu…
Susret kraći od rečenice. One prave. Nisam je pitao ni kako je, nisam joj u oči pogledao. Nisam imao hrabrosti, snage… To nisam bio ja. Došlo mi je da se vratim, tu do njenih vrata, pomolim se Bogu i umrem, baš tu! Ispred njenih vrata, kao pas… Makar da sam je u oči pogledao, to mi je oduvek najbolje govorilo sve, i o meni i o njoj. Ili da je uzmem za ruku i odvedem nekud. Kuda!? Nekud, otkud znam!?
Na stanici duva vetar i nosi miris Dunava, vraća me na dane pored Morave i brišem suze koje odnekud naviru kao oblaci maslačka, odjednom. Već je davno smrklo, i stajalište mi odiše DE JA VU ambijentom… Deset godina zajedno, i još toliko nismo… Ne razumete? Ni ja. Na autobuskoj nema karata -znate vikend je… Već preumoran shvatam da moram vozom do Markovca, a potom pešice. Koga zvati u ponoć za prevoz, a uostalom to je „samo“ desetak kilometara… Po ko zna koji put…
U pretposlednji vagon prepunog voza jedva ulazim, a još traže da se uguramo još malo, da bi „mlada dama mogla da uđe“ i da zatvore vrata… „Duži esspreso i obična voda“ -čujem iza leđa i ne shvatam, moja narudžbina u mojim kafanama. Čuje se prigušen smeh, jer je shvaćeno kao porudžbina, u gužvi u kojoj stojimo jedan na drugog… „Duži i obična, zar ne!?“ ponovi ženski glas koji lovim po mraku, gotovo iza leđa, iz neprirodnog i nehumanog položaja na jednoj nozi, koju već neko gazi.
„Nežno i smotreno“, kakav sam u takvim prilikama, uz gunđanje najbližih, okrenem se prema glasu. -Tačno sam znala da si ti, i dobro je, hvala Bogu neko poznat- nastavlja, rekao bih u polumraku, lepo građena brineta, pokušavajući da dobije malo mesta do mene… Ko to beše? -Dobre konobarice uvek pamte, zar ne, nastavlja i hvata me za ruku pokušavajući da se bolje provuče, do unutrašnjosti tesnog hodnika.
-Ti se mene ne sećaš,
vidim ja!?
-Ma naravno, nego nešto sam se zamislio bez veze… Uživam u prevozu. I ova gužva…
-Ovo je strašno, ja idem iz Subotice, i nema karata do Plane. Užas! Ovo je nužno, nema druge. Nastavlja da priča kao radoznalo dete, i tek na zapitkivanja se uključujem, jedva prateći njen tempo. -Svraća li isto društvo tamo? Viđaš li onog malog slikara, jel još s onom malom crnom, kako se ono zvaše…
-Da, da bili su zajedno, raskinuli, pa valjda opet zajedno…
-Stvarno!? Baš mi je drago, oni su sladak par!
-Valjda, ne znam.
-A on, još slika, kreči, šta sad radi?
-Čujem da se sprema za put u Grčku, tamo je već bio, to sigurno znaš.
-Znam, pa da, samo šta će onda ona?
-E, to ne znam…
-A onaj crni, visoki, što je s tobom dolazio tamo, kako je on?
-On je s ženom i detetom već duže u Francuskoj, nešto pre rata…
-Stvarno!? I moji ortaci su uglavnom otišli, a ja eto imala sreće da mi je momak u kasarni, njega sam obišla. Ma da, pa znaš, skoro jedan mladić iznenada umro, i onda komšije kažu, pa dobro te je umro prirodnom smrću, nije metak, granata, bar je čitav… Zamisli!? I još kažu, bio je zdrav, da je bio bolešljiv, život bi mu preseo od lekara, al bi možda lekari na vreme otkrili taj tromb. Meni je sve to nekako bolesno…
-Danas i nema zdravih…
-Da, ovde, skoro smo stigli, gadjali su most i vojsku nekim radioaktivnim bombama, a ja sam gotovo poludela, brat mi je bio mobilisan. Sad je srećom, u Belgiji. A ortak mog bivšeg gezde, i on je bio mobilisan?
– Da, sad je u Monci, nije čuo da je poslednji krug već vožen.
Upre prst u mene i kao iz puške: -Dragan Nikolić, ha , znam. Znači tako? A ti, šta ti radiš?
-Ja se spremam za „Kazablanku“!
-A gde je to, oponašajući dijalog iz filma, oboje u glas i uz smeh završimo: -Pa kako gde, u Švajcarskoj!?
Kraj citata, razgovora i puta za nju, ona ostaje u Plani, izgleda ne zadugo…
Ubrzo nakon toga silazim u Markovcu i krećem pešice kući. Prati me pas lutalica, koga teram od sebe, jer žurno šišteći i vrišteći pored nas projure automobili, koji bi i mene a ne psa, da ne siđem s puta, odneli možda baš u Kazablanku… Kroz tamne drvorede pored puta probija se mesečina… Pomisao na tebe, a kroz sećanje me ozari Bunjinova rečenica: AMATA NOBIS QUANTUM AMABITUR NULA. Ja je prevodim: VOLJENA, KOLIKO NI JEDNA!
Na mostu preko Morave, miris koji mi širi pluća, ispunjava dušu osećajem da sam kod kuće… Moje reke, moje granice…
I opet odnekud uz lice i niz lice, od trepavice-maslačak… Ne oseđam noge, samo obamrlost i kotrljanje maslačka…
Ima li ga u „Kazablanci“..?
