12. Strah

Popala neka magla ponovo, odem do čika Miše, obiđem ove moje tamo i polako, nogu pred nogu, vraćam se prema garaži. A magla pritisla, da teško i dišem. Put se ne vidi uopšte. Samo čujem brujanje auta iza sebe, veoma blizu, ali nikako da ga vidim! Idem polako unatraške, posrćući, prateći smrznuti,   blatnjavi trag tenka, očekujući da vidim auto i vozača. Tek kad je došao na pola metra, vidim po preneraženom vozaču, koji vozeći- viri kroz otvoreni prozor,  trzaj! Uz uobičajen „pozdrav“–„id’upi*u-mater! Iskida- me!“ I moj otpozdrav – „id’ti-u-dve!“ Taman se okrenuh, kad – umalo pušku ne ispustih! Ispred mene – ČOVEK! Kako nisam opalio, ne znam, valjda zato što mi je puška mogla ispasti! Tren iza, shvatim da se – moja senka od farova auta, proje-ktovala, ne po zemlji, već ispred mene, po magli. (Uplašio se – sopstvene senke!?  Vala jesam – samo jednom više!) Tako gustu maglu  video sam samo tad – a J.  Carpenter  nikad!

Naizgled, nemoguće je da neko tamo dođe u posetu, ali se ređe dešavalo. Sve je bilo u redu, dok to nisu učinili moji. U ogledalu kamiona, kojim sam odlazio prema zvoniku, video sam Mercedes, stranih tabli, i pomislio – „ovde stvarno svakog puštaju!

Ali, posle RTSa svi su bezopasni.“

 Javljaju cirkularnim telefonom, „stigla ti poseta“! Nisam mogao ni da pretpostavim da je tim autom dovezen u posetu  – moj najveći strah, ikada! Moji roditelji i devojka. Vraćajući se pešice u garažu, mislio sam da se ne vidi, da ne postoji natpis na mom čelu. Nenad, izviđač sa zvonika (koji je doživeo slom), priča mi nešto, ne zatvara. Shvatajući da ga i ne slušam, u jednom trenutku reče „pravu-pogrešnu“ stvar: „Šta je, šta si se us*o!?“ Mislim da je to bio pravi okidač: on će mi reći!? Oborio sam ga u skoku, i zamahnuo pesnicom iz sve snage! Zaklonio je lice i zavapio: „Izvini, izvini molim te! Nisam hteo da te uvredim! Izvini!“

Gledajući u njegovo rukama pokriveno lice, postao sam svestan da nisam napao Nenada, njegovu opasku, već sopstvenu ISTINU i STRAH! Što on mene ne udari! Malo bih se prizvao! Onoliko koliko sam uspeo da se sredim i postanem svestan toga, požurio sam da se vidim s mojima. Otvarajući nikad teža vrata, čini se teška tonu, bar pet puta viša od mene, a ja moćan taman koliko i malo dete, zatekao sam nadrealnu scenu: Desanka i Olivera sede na mom „krevetu“, načinjenom od sanduka za granate. Novica za stolom, sa vodnikom, „Miletom“, i Oliverinim poočimom „Bakom“, čovekom koji je te noći došao iz inostranstva. Na njenu molbu, dovezao ih je na liniju vojišta. Svi oni, okruženi mojim vojnicima. „Mileta“ u elementu, domaćinski poslužuje seosku brlju, a u čaše iste, pada prašina i trunje sa tavanskih greda, kad god opali koji top. E, sad samo da komšije „zasviraju“, mi da „zaigramo“…

Gde bih s njima!?!

Vojska bi lakše lečila blaže upale pluća, ako mora u rov, al šta s njima!? Svi mi svesni smo da rizikujemo do bola,  ne i ZAŠTO! Ali – njima prosto nije tu mesto! E, onda je krenuo i „cr(ta)ni film“. Paljba plotuna, od koje su, što od straha, što detonacija, svi posetioci počeli da poskakuju. Kako je rastao i njihov strah, pali su i prvi „pravi“ predlozi. Prvo je otac, takođe rezervni oficir, predložio da ostane, jer bi „svakako mogli naći mesta za oficira računača ili slično“.  Odmah su se majka i Olivera odvažile – „da se nađu oko kuhinje, možda budu od koristi“… Ja sam mislio samo na to – da im „vidim leđa“! Gotovo sam podivljao od straha. Kada je poseta bila završena, a zaista sam se trudio da je maksimalno skratim, bio sam izričit – ako se i desi da dolazite, može samo do Šida, dalje ne! (I došli su, još jednom – do Šida. )

To nije strepnja, to je divlji, iskonski strah!

Zaista, posle te posete, prvi put sam mogao shvatiti, kako su se osećali ljudi čije su čitave porodice bile u, sramno medijski de-finisanom – ratom zahvaćenom području,

bilo sa čije strane!

Kao da je to – “kiša, ili grád”!?

Bio je to pakao! I ludnica! Sa kolektivno organizovanim “ruskim ruletom”! A mogu se osećati jedino:
očajno, bedno, besno, bolesno, preneraženo i – bespomoćno!