9. TV aparati, RTS, propaganda…

Osim kao procena države, koliko „vredi u tom trenutku jedna srpska glava“ (platežno sredstvo  i mera vrednosti), pomenuti TV aparati, bili su i glavna moneta (prometno sredstvo).

Kako je recimo, češće nestajalo struje, „rasla“ je cena baterija, pa je u jednom trenutku dostigla i vrednost TV aparata (u „robnoj razmeni“!)! Jedna baterija – za TV aparat! Pa, mora da je jako mali!? Ne, onaj koji imaš, ako imaš, i to – ako ti neko uopšte hoće trampiti korisnu bateriju za -beskoristan TV. [1] Zašto je beskoristan? Osim što često nema struje, i kad je ima, svako malo na vestima čuješ iste pse, kako laju: „Srbija nije u ratu!“ Tada se dešavaju upucavanja TV-a, u nekontrolisanim „izlivima oduševljenja“, (ili u vidu opaljivanja iz topa („tamo negde…“)), i povike: „Ijaoj, gde me nađe!!!“ Ili uz pitanje: „A šta smo mi, mudžahedini, pa -Srbija nije u ratu!?“

Sve je i nekako bilo „pod kontrolom“, dok se neko nije dosetio da nas obiđe i slika se „za vesti“! Sjatiše se nekog podneva sve vajni funkcio-neri i džabalebaroši, zajedno sa   kamermanima i novina-rima. Doneli „pomoć [2] (!?) vojnicima na frontu”! 

“IN PREVOD!?”

Šleper, pun piva! Svaka jedinica dobila po nekoliko gajbi, a ostatak „pomoći”? Pa, završio u lokalnoj prodavnici. Pre „pomoći” nisi imao ništa osim „Apatinskog”. Posle pomoći, isključivo ”Jagodin-sko”! Verujem, nisu se snabdevali pivom bar dva meseca! Video sam tu gužvu, ali sam pomislio – komanda im je dala uputstva… A ono, k’o da je i njima dala- od naše  pomoći…Na vestima imam šta i videti: snimljeni položaji – kao nacrtano! Ovde selo, tu topovi, put, crkva, igralište… Da igramo “potapanje podmornica”, bilo bi mnogo  -minut! Ne treba im ništa osim karte[3]!

I RTS-a! Onda su preterali! Počeli su i da navode vatru: “Palo ispred sela; pa palo u selo (ubilo babu u bašti!);…  I, počelo je da „sipa“ po nama! Dođe jedna ekipa „novinara“ posle par dana ponovo i – ja ih zaustavim. Mislio sam da ih upozorim da ne snimaju baš sve. Mislim, nisu oni krivi, ja  završio srednju novinarsku, ali sam i oficir, tu sam, znam  šta im treba, i šta sme, čak po koju zanimljivost, i naravno, bez kamera… Onako ljudski…

Neki nazovi „Pera-vozač“ mi samo odmahnu rukom, kao „pusti me bre, ne ometaj“.

 Okrenem se i vidim grupu mojih, kako sedi pred prodavnicom, lepo odem i pozajmim pušku – onu sa drvenim kundakom! Čujem kako mi vojnik od koga sam je uzeo dobacuje: „Ne pravi s*anje mojom puškom! Uzmi najzad svoju!“ Lepo dođem do prozora i – kundakom ga „ljubazno“ zamolim da otvori! Mislio sam da mu slomim taj prozor i pustim da se na promaji, do Beograda razmisli! Al’ vraga! Kundak ima gumu po ramenom delu, kojim sam iz sve snage, lupio! Umalo sebi zube nisam razbio! A on se unezvereno provrpolji i brzo otvori, kao: „šta se dešava, nesporazum..?“ Vikao sam:

– Gubite se odavde, da vas više nikad nisam video! Snimili ste položaje, pa pogotke, šta sad hoćete, korekturu vatre!?“ On reče :„Imamo dozvolu SSNO, i  komande!“ -A imaš li moju!? Ako li je nemaš, prethodnim se obriši! Marš!!

Okrenuli su oba auta, neki BX Citroen, i baš dobar terenac, oba „BG“,  oznaka RTS i izgubili se u vidu magle. Kasnije su zvali: „Koliko je danas palo projektila na selo?“ Ko se javi, kaže, “u ataru sela”, lupi cifru, „odokativno“ i – to je to. Ionako su i to lagali kad bi preneli, sve po njihovoj potrebi. Kao da je trebalo još krvi i mrtvih, kao da ih je bilo malo…

Pušku najčešće nisam nosio, osim prvih dana. Pištolje nismo ni dužili (mi rezervni oficiri – zašto, ne znam!), imao sam samo bajonet o opasač (bajonet je služio deljanju nekog drveta, za vreme boravka u komandi. Dok tupe, ja moram da… valjda me inspi-riše–drvodeljstvo). Razlog je jednostavan – kada vojska vidi oficire naoružane i sa šlemovima, uznemiri se i unervozi, znaju da se nešto sprema. Onda sam rešio: bez puške i šlema… Doduše, šlem sam stavio posle prvog gelera, pored glave. Naučiš, pre ili kasnije. Neko nikad. Ja tad, ovo: „1. šlem  na glavu i 2.vesti lažu!“ „Kakvo će vreme sutra biti?“ – Ne znam te slagati, nisam slušao vesti! „Ideš na spavanje?“ -Kako znaš? „Pa, vidim stavljaš šlem pod glavu. Lepo sam do tad nosio beretku! I nervirao retke oficire, sa šapkom[4]! Valjda zato što mi lepo stajala, a nije imala petokraku! Moji momci kupili prvo za sebe, pitao ih, ako tako hoće, moraju svi imati (pa i ja!) i,  dogovor pao! Jedino se Zeka  svoje šubare nije odrekao, a nabavio i kokardu. „Bolje i toplije brate!“

Što se oznaka tiče, najpopularnije su bile neke sličice iz žvaka, ono k’o životinjsko carstvo, slonovi, kornjače, foke, medvedi… To se po šlemu lepilo – preko petokrake. Pitam Zeku, jel  to dedina kokarda? Kaže: „Ma jok, tu sa pijace! Nerviram  komunjarske oficire! Moj deda je bio gospodin čovek! „ŠFŠŠ”! -Šta ti je to, neka sekta!? “Ma ne bre, to je gospodin čovek, „šešir, fijaker, štap i švalerka“! Nije on imao vremena da se  igra „četnika i partizana“! Ja u familiji ispadoh budala.“ Baš vala… K’o i svi mi.

Vesti?

Samo ako je „bio ili video“. Čuo, skoro – nikako.  Čika Bora izviđač, bio je dalekovid, te je bolje video bez sprava, nego li sa njima! Mator čovek, sa skoro šezdeset godina, koga su mobilisali – ko zna zašto. Osim što mu je bio mobilisan zet, mobilisali su mu i sina. Mesecima, bez vesti o zetu, na nagovor sestre, pošao je da potraži zeta, u Knin. Naravno, i njega su tamo “mobilisali”. A onda je stigao poziv i za čika Boru, poslednju mušku glavu u kući. Spolja, jedini problem bio je – piće. To je samo onaj vidljivi deo, u koji je čika Bora sve to nevidljivo, o čemu je ćutao, utapao i davio. Svako malo ispadao bi iz koloseka, a ja svako malo to pokrivao.

Loveći “čarlija[5]” koji je povremeno pravio više štete  susednoj jedinici (u susednom selu), psihološki (vreme doručka, došunja se, ispali jednu, dve – i beži; vreme ručka, isto, tako da ometa i irirtira), našli smo se obojica na zvoniku. Kad je na „dužnosti“, ne pije, ali se do sledeće, ne trezni.

(Jednom ipak, jedan od „čarlija“ imao je pogodak – “kao u čašu”. Pogodio je plitak  rov i stradala su dva mlada vojnika, od kojih  jedan Makedonac. „Đura“, njihov komandant, koga je vojska jako poštovala,  čuvši za to, skinuo je tog “čarlija” nišaneći preko cevi. Vest o tome prostrujala je među vojsku- od momaka te jedinice.)

Na granici pucanja, ja od nesloge sa oficirima u komandi, a on sa neizvesno-šću kod kuće, krenemo obojica kući. Naravno ne znajući, on bez dozvole, ja sa, i slučajno se nađemo na stanici u Šidu. Šta sad? Da prijavim policiji svog čoveka? Idemo zajedno! U vozu do Beograda, bez problema. E, u Beogradu, na nadvožnjaku – kontrola vojne policije! Drao se neki balavac: „Izlazi napolje“! Čika Bora da ustane a ja: -Sedi, ne mrdaj! Svi izađoše, a ovaj mali opet ulete: „Šta se blesavite, napo…“ –Ostav! I ogrnem jaknu, sa vajnim činom potporučnika. Dreknem ponovo, a ovaj mali pozdravi i izdeklamova: „Izvinite druže potporučniče, morate da siđete, rutinska kontrola…“ Shvatam, prvi deo putovanja, bez Borine dozvole je završen, sad – da vidimo. Siđemo iz voza,

–I ne odvajaj se, gde ja, tu i ti! Jasno!? On zbunjeno gleda oko sebe, klima glavom. Postrojavaju neke dobrovoljce, koji su uz to i naoružani. Obratim se onom malom:

-Ja u torbi imam samo prljav veš, opipaj ili otvori i pregledaj, jedva da je kilo’ teška… A on nema – ni to[6].

On me prekide: „Ali morate da sačekate kapetana, tu je on, u kućici sa skretničarem…“- I pije? „Da, ovaj, ne…“

–Pozdravi mi lepo kapetana i reci da ga nas dvojica nećemo čekati! I vidi ove dobrovoljce, njima ćeš teže oduzeti oružje! Čuje se negodovanje, galama: „Nisam pušku kod tebe zadužio, pa ti je neću ni dati… Ja sam svoju tamo osvojio, čik da mi je neko uzme… Alo bre, nemamo mi četnog starešinu…” Krenemo nas dvojica, ja povukoh čika Boru, a on se ukopao. –Kreći! Ovaj mali potrča do njegovog „kapetana“. Kako smo polako silazili niz strmu nadvožnjaka, čujem valjda tog kapetana, koji se dere: „Stoj!“ i klik-klik (repetira)!

Okrenem se, čika Bora se ukopao. Gurnem ga ispred sebe, zaklanjajući ga telom, nastavimo sa hodom naniže prema putu, a on jedva ide. Onome gore viknem: –Pucaj! Al’ gledaj da prvi bude dobar i moj! Preteknem li, ti nećeš! Trenutak tišine, zatim: „Ma idi ti u tri…“ I smeh i aplauz  (verovatno doborvoljaca). Išli smo ćutke, dva-tri kilometra, kad će čika Bora: „Ja  sam prvo mislio da si mi ti neki anđeo. Onda sam video da si ti u stvari – lud! Al ti bre sinovac noćas pobedi i ludake!“Dijagnoza–ustanovlje-na! Idemo dalje.

Kriza, nema ni puno auta. Mi smo prljavi i blatnjavi, taman k’o meksički revolucionari! Retki automobili – baš su luksuzni. Kad stigosmo na naplatnu rampu, na Bubnju, namerno priđem jednom u dobrom autu i kroz prozor pitam očiglednog pripadnika nove “rot-rat”[7] pasmine: -Može li na jug, dokle god!? Umesto odogvora, uz prezriv smešak, čuo sam zujanje elektromotora, koji  zatvaraju prozor. Pomislio sam – e, eto zašto je dobro, da ne nosim pištolj… Čini mi se, u sekundi se nađoh pred bližeg milicionera, uz rampu (stariji čovek) i rekoh doslovce:

–Vidiš li ovu torbu (prljav veš!!!) prijatelju!? Ako li mi ne zaustaviš prvo vozilo za nas dvojicu, ode sve u vazduh! I ti, i ja, i sve ovo – u Božju mater!

Trepnu dva put, gledajući u torbu, i izlete pred neki auto-bus, obema rukama mašući. Progovori kratko sa vozačem i reče: „Ide za Jagodinu, može?“

–Super i fala!

Od kuće javim da pokriju čika Boru, neki dan, koliko sam s njim dogovorio i – uključim vesti. Na vestima vidim kako je „selo“ bombar-dovano, zatim vidim neke snimke, porušenog, pa opet pozovem, ne verujući očima: porušene kuće, oštećena crkva, haos… Kažu mi: „pa zar je tebi prvina da gledaš vesti!?“  Pa, jes’… A opet, kao vidiš nešto… A gledaš laž, na délu.

Kako je onima koji nas kući očekuju… Ni zamisliti…

Tamo, jedva sam čekao da se završi sve i svi se vratimo kućama. Kod kuće, strepeo da im se nešto ne desi, jedva spavao i – čekao da se vratim tamo!?! Da! Ne bi li se svi vratili. Retko ludilo. _______

[stextbox id=“black“ caption=“1 Ova cena ”postignuta” je u reonu u kom je bio „Johny“, te je on, (još oficir veze!) imao te -bespredmetne i besmislene ponude.“ float=“true“] [/stextbox]

[stextbox id=“black“ caption=“2 Ako ste čuli da Ameri koriste droge, po vojištima, tačno je! Ali ni Srbi nisu „imuni“, ne rade na ler! Srbi koriste alkohol, kao lek – protiv stresa, uroka, kako u vanrednim, tako i redovnim, dobrim i lošim situacijama, prilikama i povodima. Dakle, skoro stalno na vojištu. Mislim, zdravije, dostupnije, ekološkije… „Šta fali“!?“ float=“true“] [/stextbox]

[stextbox id=“black“ caption=“3 Iskreno-NIKO OD OFICIRA SVIH BATERIJA NIJE IMAO „SEKTORUŠE“, VOJNE KARTE!!! SAMO JE KOMANDA ZNALA I CILJEVE I NJIHOV POLOŽAJ. MI SMO IMALI JEDNU SAOBRAĆAJNU KARTU, KOJU JE NEKO SLUČAJNO PONEO!!“ float=“true“] [/stextbox]

[stextbox id=“alert“ caption=“4 Aktivne oficire! Ionako je ukupno bilo tek nekoliko aktivnih oficira. (prim.aut)“] [/stextbox]

[5]Neverovatno spretan spoj improvizovanog oruđa i vozila, tj. minobacača i traktora (prim.aut.).

[6] PS Arkanovi nisu NIGDE pretresani  – jer su posedovali nekakvu „dozvolu  SSNO“!? Svi drugi, kao  i  aktivni oficiri,  obavezno su  pretresani!(prim.aut.)

[7] Naziv koji koristim za  ratne profitere “pse-pacove rata”, one koji su se ratom bogatili, po „starom srpskom“ receptu: „nekom rat, nekom brat.“Oni su – nešto niže na pomenutoj  „listi“.(primedba autora)