aferaltribune, LJUBAVNE, PESME, OSTALE, POLITIČKE, PESME, priče, price, RUŽE, UROŠA, PREDIĆA, KAFANSKI, RAZGOVORI, RAKIJSKA, RASPRA, Nebojsa Dajic, Daja

3.” Good Hunch”

Politika mi nikada nije bila “omiljena”, kao ni ja njoj… Razumljivo, obzirom na kartko iskustvo – ne uživam po torovima i oborima. Svaka čast nastanjenima… Ipak, nešto pred „devedesete“, neverovatan i nepogrešivo dobar osećaj za loše, uz mešavinu instikta, fokusirao je moju pažnju na potencijalna dešavanja, čak toliko da sam znao “tačnih 50km” u kojima ću biti, „budem li“ mobilisan. Šta, pitali ste se „da li ću”!? Ja sam se pitao „kada ću”?

Jedna „zanimljivost“ koju sam zapazio od malena, jeste da se veći deo života dešava u „ciklusima“, koji ne moraju biti ni pravilni, ni određeni ili omeđeni bilo čime toliko izrazito, koliko glupošću. Sopsrvenu nekako podnosim, jer u njoj imam sopstveni „auditorium“, koji stojički podnosi naneto. Spoljna glupost, to jest tuđa i  nametnuta, me pak – jako iritira. Ako je ona i „sebisvojsteno“ suprima potestas naših života i smrti, e, tada ima otvorenog neprijatelja – s moje strane. „Pametniji popušta; kloni se budala…“ I– budale zavladaše sve-tom! Ili bar ovim prostorima…

Ne bih da komplikujem više, nego je to u što kraće ispričanoj epizodi  „jednosta-vnog“ ljudskog života, ali su baš ti „ciklusi“ (talasi) i „faze“, jedna od ključnih stvari u mom… I to opet, sasvim „slučajno“, ali o tome nešto kasnije…

Ova moja „faza“ bila je „uzemljena“! Ne znate šta je to!? Naučićete, samo polako, ali slikovito – to vam je kao da recimo „prosipate struju“, tj trošite je uludo i džabe! U „elektro-sistemu“ postoji i naprava koja se zove „osigurač“, a postoji i „sklopka“. I to sve zajedno služi između ostalog, kao obezbeđenje –  čak i od „rasipanja“. Ali mi govorimo o „tehničkom sistemu“! Pravni, politički, ali  i ekonomski sistemi, ne samo da su „imuni“, od „osigurača i sklopki“, već se trude da ih potpuno uklone – kako bi nesmetano utrošili sve više vaše energije i vremena. A još kada se „uzemlje“! To jest, kada naprave od toga „erotsko-patriotsku“ priču! To vam je –  „siguran recepis  za propas’“! Elem, nas su „zatekle“ takve godine, naročito posle one „Antine [1] “ godine… Takav „usud“, mogao je pratiti samo „hrabro-glupe“. Igrom slučaja o tome sam govorio sa Palestincem, koga sam upoznao davne ’86. god. u Nišu.

Pitao sam Imada [2] (lekara koji je u Sarajevu završio fakultet i govorio naš jezik, poznavao istoriju i geografiju tadašnje SFRJ bolje od mnogih porodica koje su ovom nesretnom zemljom vladale!), šta misli o Hebrejskoj kulturi. Rekao mi je da je to narod sa kulturom velikog značaja, čak za većinu drugih naroda, da su izuzetno obrazovani. Zatim sam pitao za Palestince, a on je odgovorio da u njihovim porodicama postoji težnja da „svako dete završi bar po jedan fakultet, a ako porodica ima jedno dete, ono ima i više fakulteta“. Kao i to da: „Palestinci ne umiru, već najčešće ginu“. Nakon svega, vidno šokiran,  upitao sam naivno (sada to znam!), pa pobogu, zašto ne sednete da se dogovorite oko svega!? (To isto bih pitao i nekog Jevreja, na Imadovom mestu!) Verujem, više iz učtivosti, ponuđeni odgovor glasio je – imam za tebe jednu kratku priču,  kao i pitanje:

„Imao čovek ženu, sa kojom nije imao dece. Onda je spavao sa robinjom, i dobio dete. Zatim mu se ukaza Bog i reče, „ rekao sam ti da ćeš imati dece- sa svojom ženom.“ I dao mu je dece, ali kasnije! Od one „robinje“ smo nastali „mi“, Arapi, „prvorođeni“i „stariji“, a od žene, „zakoniti“, Jevreji! Pitanje glasi: KO IMA PRAVO NA ZEMLJU? STARIJI ILI MLAĐI, PRVOROĐENI ILI ZAKONITI? Reši mi to –  i „rešio“ si naš sukob! “[3]

Zanemeo sam.[4] Očigledno ta “sitnica”, da su od istog oca i  da su braća – nema neke „bliže“ veze.

Tada nisam znao koliko je zapravo budala nastalo od Avra(a)ma[5]! Da nam je to možda svima „Biblijska potreba“!? Te da smo, ako ne po zajedničkom „prandidi“, toliko bliski  i direktni – rođaci po budalaštini! Spekuliše se da je to ipak, po „babine linije[6]“… Za koju godinu, koliko god neverovatno, i ovde izbi „bratski“ „građanski rat“!  A red je da i  njega malo „raščlanimo“! Manite me samo pravne „terminologije“, nego da pogledamo suštinu!

Sam termin „građanski“ odudara, osim ako vam „prirodno (a naročito „građansko“!) stanje“ stvari nalaže, da recimo vršite nuždu u njivi, ili pored puta… A ne u „toaletu“, ili „WC-u“! A verujem da niste upoznati ni sa tim da je jedna od „čuvanijih tajni“  – šta je izbacilo najveći broj vojnika iz stroja devedesetih!? – Ojed! Zbog „nedostatka higijene i – toalet-papira“! A znate li da je sin jednog od generala trgovao sa vojskom, upravo toalet-papirom!?

Pa šta!? Ne ide se „guzicom“ u rat!? Tačno! Naročito – ne sopstvenom! „Oni[7]” su trgovali, a danas tvrde i – da su „oblačili uniformu“, čak i „ratovali“! Ne bi me čudilo i da su „izborili“ nekakve „ratne dodatke“ ili penzije, koje i danas primaju! Čak svi oni, osim nas, koji smo zaista bili u „njihovom“ ratu. Zato se i „bore“, i izlaze na „izbore“. Kako god prijalo ili ne, nešto što je iz perioda „prvobitne zajednice“ smatrati „sredstvom“ ma koje vrste, težine ili argumenta (u vreme “građa-nstva” i „civilizacijskog dotignuća“ sa kraja 20. veka?), govori više o iznosiocima, nego o suštini.

A sve se opet rešava – „pregovorima“, najčešće među istima koji su, „ni luk jeli, ni mirisali“, „mirotvorci“ i čuvari civilizacijskih, nacionalnih ili “versko-revolucionarnih tekovina”… Preko tuđih leševa! Jako poučno! Što neko lepo reče: „DOBROVOLJNI DAVAOCI TUĐE KRVI; U IMOVINSKO-OTADŽBI-NSKOM RATU [8] “. A ni drugi, nije drugačiji.

I moram priznati, iz ugla nekoga ko je bio u ratu, niko se od nas nije nadao ičem drugom, do da ostane živ i čitav. Prvo što sam rekao svojim vojnicima, bilo je:  „Na zakletvu zaboravite! Bar onaj deo „ako treba i život da dam!“. NE TREBA! I NE TREBATE NIKOME MRTVI! A ako neko kojim slučajem i pogine, ja ću ga mrtvog ubiti – još jednom! Neću ničijoj majci, sestri, deci da javim kako je „hrabro poginuo“… Zaboravite!“

Gledali su belo, ali upili svaku reč, a pitali (pojedini) i u pomenuti „WC“ ili ti “toalet” da odu, što sam i tražio od njih, „u svakom trenutku moram  znati…“ Balavac! Sa 24 godine, komandovao sam i duplo starijima od sebe! “Oficirski kor” sačinjen od rezervnih oficira bio je među najmlađima, od mobilisanih! Zvanično, bio sam “5 posto rezerve”, i “neraspoređen” – do trenutka odluke da se mobilišu prve jedinice artiljerije. Kao student, trebalo je i da budem pošteđen – bar prvog talasa. Loš odnos prema vlasti, dug jezik, kao i neizostavni deo “karme” koji hrli  u susret najvažnijim glupostima – tuđe generacije… Nas nešto nisu pitali, al’ slali jesu… Tek, tu sam, gde nikako ne bih (voleo, želeo, hteo) ni u snu! Posebno – jer se nikada nisam slagao sa politikom tadašnje „većine“, naročito ne sa ratom.  Ali  – “zakon je zakon”, a ja pravnik dakle, ako pozovu, moram ići. Naivno, još jednom!

Lično, čak je i lako sa sobom, ali kako sa tolikim ljudima!? KAKO NOSITI TOLIKO LJUDI NA DUŠI!?! I to baš tad!? Vrlo lako – ako sedite u Beogradu ili Zagrebu! Ili eventualno primate i „ratnu platu“, jer vam je „deo jedinice na ratištu“, ali ste recimo u Ćupriji, jer vam „veći deo jedinice nije na ratištu“- super je „paket aranžman”! A onda „obiđete“ jednom vojsku, uz konstataciju da je „kod vas isuviše blatnjavo“, i nepogledavši šatore, na -18C!  A u tom blatu – vojska spava! E, kad ga tad nisam ubio – nikad i neću! Bio je to – „moj komandant, kasarne, garnizona”, čega li?! Smrad! Uz njega, bio je oficir štaba, neki „Vlade[9]“. Njega se sećam kao „nekoga sa savešću“, retkog nadređenog kog sam poštovao i intuitivno – imao poverenja. Kad god bih pozvao (dan ili noć!) višu komandu (kao i bilo ko od mojih!), javljao se kratko, sa: „Vlade“! Bez (dežurnog)  oficira za vezu, bez vojnika veziste – direktno on, i bez „čina“. Jedino njega od aktivnih sam cenio – ostalo ne košta ništa!

Onaj neposredni nadređeni „Dabić[10]“, poginuo je u Bosni, nekoliko godina kasnije. Prva noć, i od njega – usmeno naređen režim „mrtve straže“, od 22h do 06h! Pita, „znaš li šta je to?“

– A znaš li ti!? Ovo je naseljeno mesto!? „Nema veze, takvo je naređenje! A i rat je! Stanovništvo je upoznato, zna za  „policijski čas“, koji važi od 22h!“  To su čuli – dežurni vezista i računač, moji vojnici, komandne baterije.

 


[1] Ante Marković, premijer počivše SFRJ

 

[2]  Imadedin Abu Faza (nadam se da sam približno tačno napisao!)

][3] Poznata Biblijska priča, o Avramu, parafrazirana iz razgovora, – prim.aut..

[4] U to vreme, nisam znao da su oba naroda – semitskog porekla! Od tad mi “ANTISEMITIZAM”protiv samo Jevreja – ima “čudan” prizvuk.

[5] Avraam je „praotac“ mnogih naroda.

[6] Navodno su Srbi po ženskoj liniji od (potomaka!?) Hrista!? … A Goti, Ostrogoti, Vizigoti i ostali… Mora da su iz Francuske-Gvajane? Amebe –  ipak nešto starije od „nas” Srba?

[7] Čitaj „PATRI(j)OTE“!

[8] (Mislim Boris Dežulović, iz Splitskog Feral Tribuna! Njima u čast, kao i istini koju su zastupali, je i moj sajt, sa malom izmenom naziva; prim.aut.)

[9] Zapravo – prezime je čuveno, našeg košarkaša… Ime mu i ne znam, ali sam zapisao – rat

„imena“ protiv „prezimena“! Ovaj je bio na „našoj“ strani!

[10] Nije mu takvo prezime. Iako ne mislim “o pokojnicima sve najbolje”-već šta i za života, ipak neću napisati pravo prezime. Znaju  oni – koji bi trebalo da ga znaju. Nas 300!

Leave a Comment