6. Prva noć

Zna li iko raspored jedinica? Ovo je bilo pitanje od milion dolara! Niko ne zna čak orijentaciono – ni gde je koja baterija smeštena, gde su joj straže, a još manje koje jedinice su nam u okruženju. Važno!? Pucaćemo po noći – jedni na druge! Na posletku,  nama je – sve jasno. Imamo režim mrtve straže – i to na ulazu sela. Razveo sam stražu i rekao im za obilazak, za pola sata, koji je uz glasno negodovanje, ipak prihvaćen.

Izlazim iz garaže, u kojoj je bila naša četvorka oficira, i polazim u obilazak naježen.

Izlazim na put, vetar bridi i čini se hladnije nego li jeste (a bilo je debelo ispod nule, jednom mereno -18C^O). Prvi put se znojim na toj temperaturi, svestan da mogu „popiti metak“ sa svake strane, pre svega od  straža drugih jedinica, koje  ne znaju ko sam i kuda idem. Koračam prvo polako i čujem kako škljoca zatvarač, malo usporim i čujem: „Zaleži i lozinka!“ Izderem se iz sveg glasa i odziv i ozinku i opalim koju psovku, na račun „zaleži“: „Tako li su te učili, zaleži ti p*. ti materina! Je*. ću ti sve po spisku ako ti dođem, sve da te naučim kako se čuva straža!“

Čujem kako stražar nevoljno odustaje, uz tiho: „Ma idi ti u p*. materinu…, koji k*. tražiš po mraku.“ Tada me preseče ono što vidim: na nekih stotinak metara su senke mojih stražara, a iza njih, na oko pola kilometra, približava se far! Počinjem da trčim što brže i vičem: „Ne pucajte, ide komandir straže!“, usput ponavljajući i odziv i lozinku. Čuje se galama. Zatičem jednog pokraj puta, koji deluje pribranije, dok je drugi ukočen od straha i vidno mu se pomera i trza puška. Taj neizdrža: „Jesi li normalan!? Samo što te nisam razvalio – idiote!!! Jel ti čuješ “STOJ”!? Zašto pobogu trčiš!?“ Tresao se od straha.

– Pa vidiš da ide neko vozilo!

„Pa šta!? Šta ako ide!? Oni su ionako mrtvi! Hoćeš i tebe da imam na savesti!? Imamo li mi naređenje ili ne!?“ -Imate, ali oni možda ne znaju, smiri se de! I stani skroz ukraj. Ako li nešto pokuša kad ga zaustavimo, a ti ožeži i po nama, samo se makni da se ne vidiš! A ti stani tu, ali pored puta i na „gotovs“,  ja ću da zaustavim, ne brini. „Zeka“, drugi stražar i iskusan lovac, mičući malo u stranu, procedi kroz zube: „Dobro, al da znaš da smo mogli da te razvalimo! Rekli smo da dolaziš, ne da trčiš po putu i vičeš!“ Mislim se, samo da ove pustim da priđu, i vidim ko su. A ili su „teroristi-samoubice“, ili..? Milošević i Tuđman, na letećem kanabe(t)u..?

Kako se vozilo približava, shvatam da nije auto bez jednog fara, već motor! Zaustavljam ga, uz:

-Dobro veče,vašu ličnu kartu. Tada primećujem da – ili je „Trojeručica“, ili mi se pričinjava treća ruka! Čovek otkopčava neke jakne i vadi dokumenta dok se, iza njega pripijena, pojavljuje i ženska prilika, sa zadnjeg sedišta, pružajući ličnu kartu. Oblije me znoj. Vidim, obe isprave glase na “naše” selo.

–        Odakle dolazite?

„Eto, selo iza, bili tu do njenih, na slavlju, malo okasnili…“

-Znate li za policijski čas, ograničenje kretanja..?

„Ne, niko nam ništa nije rekao.“ Žena, zabrađena u maramu netremice gleda i odmahuje glavom, kao da prvi put čuje.

-Moraćete sa mnom do komande. Čovek krotko reče: „U redu.“

Pomislim, zadnje – da ih probam. Znaju li gde je komanda, sigurno su iz sela, da pustim ljude na miru. Hodamo ćutke, i namerno prođem komandu, a čovek zaustavi motor, kao konj pred kapijom, i reče: „Ej, „Mali”, pa ovde ti je komanda!“ Mislim da se moj uzdah i čuo, i video. Dadoh mu ličnu kartu i rekoh: „Dođi sutra na podne, do kafane, hoće „Mali“ nešto da ti kaže. Sad ste slobodni, laku noć, prijatno i izvinite!“

A onda sâm uđem – nogom otvarajući komandu, uz repertoar psovki koje ne  priliče – čak ni ovoj, i ovakvoj priči. Nakon  5 minuta psovanja i urlanja – došao sam sebi. Usput sam čuo da je „nasleđeni režim ostao od Nidže”(prethodni komandant – prim.aut.)

-E, ..bo te i Nidža i svi ostali do i „priko njega“ – od sad svako tvoje naređenje HOĆU PISANO! Je li tebi to JASNO!? [1]

Uz tresak vrata, izašao sam i pošao prema straži.Bio sam obliven hladnim znojem, a jednako mi je pred očima bilo ono dvoje na motoru, kako ne stižem, kako ih rešetaju… Čizme su mi škripale i strugale o čarape, kao da sam gazio po vodi. Čitav sam bio mokar, kao iz vode izvađen. U glavi mi zvoni: JA SAM NAREDIO! USMENO! JA BIH UVEK REKAO, „JA SAM NAREDIO! JA SAM KRIV!“ MOGAO SAM UBITI DVOJE POTPUNO NEVINIHI! STRAŽA NIJE KRIVA, MOJA JE NAREDBA! BUZDOVANE NEPISMENI! GDE TI JE NAREDBA!?!  ČOVEK I ŽENA SE VRAĆAJU SA SLAVLJA, EJ!!!

Brišem znoj i osećam da mi se vrti u glavi, dolazim do moje straže, i oni pitaju: „Ti ih pusti, a onome u komandi, i majku i nekog „Nindžu“?“

– Zar se dotle čulo?

„Pa nisu čuli ovi što se nisu probudili…“ U  tom, meni iza leđa, desetak metara ispred komande, pojavljuje se silueta, i Zeka reče, „leđa“! Okrenem se i proderem – Stoj, lozinka! Sekunde k’o minuti. Odjednom, ispod njegovih nogu vide se varnica‚ a onda zvižduk rikošeta (pomislim, ispao mu upaljač, otud varnica, ne, nije, upaljač ne zviždi! Ali nema pucnja!). Mislim da je prošla večnost dok sam ukapirao i razdrao se:

– Zaleži!  Snajper!

Ona silueta malo oklevaše, pa potrča i izgubi se u marku, prema komandi. Mi se razgulismo po onom smrznutom blatnjavom putu, jedva dišemo. Dohvatim telefon i javim da smo gađani  snajperom, ali i da je neko bez lozinke, pobegao verova-tno iza komande. Nakon dva minuta siže „pojačanje“ da se traži odbegli, u vidu dežurnog računača i veziste, pod punom ratnom spre-mom, koje nam je poslao komandant. Na njihovo pitanje komandantu: „a vi?“,  odgovor, „ajte vi, sad ću ja, po vas“!  -I?  „Šta „i“? Izbaci nas napolje i zatvori vrata!“

Za stomak sam se uhvatio smejući se, da su pomislili da sam skrenuo. Više mi nije smetalo što sam mokar i iznuren, čak ni što je neko „pobegao“. Samo sam jasno ponovio:  – NEMA, NITI ĆE BITI REŽIMA MRTVE STRAŽE! Vi, nazad, u komandu! Ako neko pita, onaj koga jurismo, pobegao je „uspešno[2]  “.

Na putu sa koga je došao onaj motor, svetlelo je kao po danu. Izvedrilo, mesečina, a prema nama ide – autobus! Pogledali smo se, „Nervozni poštar“ se već „nameštao na gotovs“ i proderao na sav glas, da je i Zeki šubaru gotovo oborio: „STOJ PUCAĆU!“ Zeka ga munu i muklo mu odbrusi: „ŠTA SE DERNJAŠ, BRE BUDALO!? ZAR BI TI IŠTA ČUO DA SI U AUTOBUSU!?“ Zaustavili smo autobus, uz pitanje šoferu:

-Je li ovo redovna linija, koja stiže oko 23h u selo? “Da, odgovorio je rutinski, samo ponekad malo kasni.  Siđem sa stubišta autobusa,  mahnem šoferu, on odmahne, zatvori vrata i ode. Pogledam u njih dvojicu, a „Nervozni poštar “ će: „A šta bi bilo..?“ „Zeka” se nasmeši, ja zgrčim ramena, i progunđam:

– Sad vidite i gde ste, a i šta vam je, i kako, činiti!

Ćutimo. Čuje se neki novi, meni nepoznat “huk”. Nikad čuo, ni pre ni posle. Samo se lavež pasa više i više pojačava. Gledamo se i „Zeka“ sa osmehom upita: „Šta je ovo stručnjaci?“

–Nikad čuo. Indijanci?

„E, sad čujete kako lisica zavarava i mami pse, kako bi lakše prošla pored njih. Ovako ih izmami da laju, sazna gde su – i prođe, tuda gde ih nema!“

„Možda je i lisica, al mi sad zvuči jezivo, dodaje malo mirniji „Nervozni poštar“.  Tek tad vidim da se na „Zekinom“ neobrijanom licu, ispod brade pomalja nekakva izraslina veličine oraha, žljezda ili…? Natučene šubare preko ušiju i očiju koje samo sevaju, odaje čoveka koji ne paniči, samo je oprezan. Pomislio sam, ovaj će mi valjati. Pogledam drugog dok uzima i ispušta vazduh pun pare, k’o dušu da hvata, i pomislim, i on je moj, i on mora da preživi, to je „najviše naređenje – samom sebi”. Rekoh im, jedva puštajući neki hrapavi, gusti ton iz usta, i sam iznenađen:

-Jako je hladno,organizujemo smene na po sat, a svima prenesite, da nema više „mrtve straže“, ali obavezno!

„A šta misliš, gde je onaj što nam pobeže, ko je on?“

-Neki naš, ubunjen i uplašen. – Siguran si? – opet će „Nervozni poštar“. Strah glavu čuva, jednako kako je i skida, pomislim.

–Da, kao što sam siguran da ovu ludnicu ne sanjam, posle nedelje nespavanja. Gotova je smena, idem po ostale. „Zeka“ dobacuje: -Vidi ti to, pa „trčećim korakom“… Da bude zanimljivije – i smeje se. Noge su mi teške, mokre i sleđene. Tada sam tačno  znao šta znači opis – „kao od olova“. Rutinska smena, ponovo–NEMA MRTVE STRAŽE;  i jedva se uvukoh u vreću za spavanje. Ustadoh sutradan oko 12h! Oko mene svi ljuti, i frkću na mene. Pitam zašto? Kažu, ti kad spavaš, ne mogu te probuditi ni topovi, ni voda, šamari, vukli smo za ruke, noge, za nos! „Dovukli smo te do vrata, vukući  naizmenično, svako malo proveravajući jesi li uopšte živ! A ti spavaš – i ne zarezuješ nikog! Od sad, sam se budi!“

Ko bi poverovao da nisam spavao večnost, a i  čemu priča… Potom – do kafane.  Vidim gde me pogledom traži onaj od noćas, sa motora, onaj što se sa svečari vraćao, od ženinih, sa istom iza sebe, sumnjivi terorista-kamikaza. Čovek tridesetih, ozbiljan, rekao bih paor,  otresit, malo prosed. Malo pogledam i seti me na Slađana, jedinog iz društva od detinjstva, koji me je  zvao – „Mali“! Možda baš zbog toga. Gledam ga, nije Slađan, al k’o da je baš on!  Sedoh pored njega i, ko što bih iskreno Slađanu – sve  potanko oko straže ispričah. Završih sa: – kad si ono stao pred komandu, bilo mi te je žao, a došlo mi i da te izljubim! Eto, tu istinu ti duguje onaj „Mali“, od noćas. Jecao je, šakama pokrivenog lica, kao malo dete! Pita, pa jel bi oni stvarno pucali, da nisi naišao? –A bi li ti? Na straži? I da imaš takvo naređenje? Slavi taj dan! Valjalo bi da se podsetiš da se i „slučajno“ ostane živ. Reci ostalima, u selu da se ne motaju noću, čisto da ne bude i drugih „slučajnosti“, ali drugačijeg ishoda. Ne dežuram baš svaku noć. Pita: – kako se u stvari ti  zoveš? To me je iskreno, posle svega nasmejalo! Pružim  mu ruku i kažem – Pa valjda ti znaš, još od noćas!? „Mali“^[3]! Izašao sam iz kafane suznih očiju, s JEDINOM MIŠLJU: javiti kući – da se niko od mojih drugova ne odazove mobilizaciji! Bio je početak novembra , ’91. Uvukao se neki sever u kosti, i nikad me nije napustio.

_________________________

[stextbox id=“black“ caption=“  1 Ako se pitate, otkud „pravo“, ili „hrabrost,“ podsetiću: Ubi nihil est,Caesar suo iure exscidit! „Gde ničeg nema, i car gubi svoje pravo!““ float=“true“][/stextbox]

[stextbox id=“info“ caption=“2 Sasvim slučajno, na stanici u Ćupriji (7 ili 8 godina nakon tog događaja), sretnem računača, Zokija, koji mi reče – JOŠ PRVE NOĆI MOGAO SAM POGINUTI! KRENEM NA SMENU ONAKO SANJIV, U KOMANDU. STRAŽA VIKNU STOJ, NEŠTO SEVNU, ZUJNU, ONI POLEGAŠE, A JA BEŽ’ U KOMANDU! ZABORAVIO SAM DA PITAM PRETHODNOG ZA LOZINKU I ODZIV!“][/stextbox]

[stextbox id=“info“ caption=“3 Posle toliko godina, još po nekad usni onaj snajper, i drekne – Zeko! A „Nervoznog poštara“ juri, pred rafal istrčavajući… Zbunjen, sa konstatacijom – „nije mi ništa“, znojav skače iz sna… Ne brini! Od tak’ih – još te čuva „Mali“. Od drugih, što kažu – „Bog nek ti je u pomoć!““ float=“true“][/stextbox]