aferaltribune, LJUBAVNE, PESME, OSTALE, POLITIČKE, PESME, priče, price, RUŽE, UROŠA, PREDIĆA, KAFANSKI, RAZGOVORI, RAKIJSKA, RASPRA, Nebojsa Dajic, Daja

16. „Tam(j)na večera“

Za to vreme u selu, vanredno stanje! Taman pred našu “smenu”, javljeno preko RTSa (a i ko bi drugi!?), da su u skupštini Srbije izglasali da se “produžava boravak”, sa 45 dana, na 90 dana[1]. Moram priznati da je to bio jedan od najglupljih poteza! Dodatak gluposti – prostrujala je vest da će potpis “učešća u ratu” biti “naknadno dobijen”! Dakle, “dobrovoljci”!?

Nastalo je, blago rečeno – pakleno stanje. U komandu dolazi nekakav major, koji okuplja  vojsku i počinje “erotsko-patriotsku priču”… Pa, nije stigao do treće rečenice! Uz rafale, pobeže,  praćen  povicima: ”Hoćemo kući, nismo jedini Srbi, ima i drugih koji nisu u ratu”! Vojska, praćena oficirima krenu prema komandi. Bilo je “gotovo”. Ja sam jedini oficir – koji nije skinuo činove, sa epoleta. Moji (ali i drugih jedinica!) vojnici me zaklanjaju telima, tiskaju se oko mene, čujem prigovore, kako i sad moram  da “štrčim”! Odgovorio sam da ne brinu, da sam sad i bilo kad, njihov oficir, da se toga ne stidim, ali i ne bojim posledica. –Ne bojte se ni vi! Nemate čega ni da me štitite, već sam na “crnoj listi”! Zar sumnjate!? Ovo je završena stvar. Ne brinite. I ne pucajte više!

„A ovi drugi mogu!?“

–Mogu! Oni nemaju oficire!

Tad su se malo opustili, jasno je i njima. I prestala je pusnjava. Naravno da smo dobili potpise! Čak i “predloge za unapređenje, pohvale…” I tu sam bio – jedini oficir, predložen i od vojske, i od oficira (ne samo svoje  jedinice!).

Uz zahvalnost – odbio sam sve, pre nego i stave na papir takav predlog. Na pitanje zašto, moj odgovor bio je jednostavan:

-Meni je rat, asocijacija na ubistva, a vanredno unapređenje ili pohvala – da sam se istakao! U tome!? Jesam li!?

Hvala, ali ne hvala!

A osim vas, niko drugi ne bi ni mogao o meni da odlučuje!

Ćutali su. Meni je bilo drago –  da smo se razumeli.

(Kasnije čujem, da je “zbog pobune”, svim predloženim odbijeno i unapređenje i pohvala. Neki beogradski foteljaš tako odlučio. Njemu je najdraže, i da ne zna, to – što nije ni mogao “odlučivati” o meni… A ja već jesam – i o njemu!)

Nakon toga nastupila je veoma komplikovana priča, opet za većinu: trebalo je otići, a – ostaviti oruđa! Ja nisam imao dileme, to – nikada neću uraditi. Iako smo mi „komandna baterija”, te nemamo oruđa i slični izgovori, nisu me zanimali. Vojska je bila zatečena, pre svega – jer sam uvek uz njih.

-Za vas je to gomila gvožđa. Meni – druga briga. Vi ste prva! Na redu je “druga”.

Objasnio sam im, da ne mogu napustiti oruđa, ni ja, ni većina oficira (neki moraju da se vrate sa vojskom, ali neki moraju ostati), mislim da su razumeli. Sećam se sureta sa “Vinobranom”, pitao je: “Možeš li..?” Rekao sam mu: -Sad vidiš, nije ništa samo “moje” ili samo “tvoje”. Bude li ostao i samo jedan, bilo vojnik, ili oficir, ostajem i ja! A obećavam da ću dati sve od sebe da ostane!

Naravno da nas je ostalo preko deset. Ostalo bi mnogo više, da  je bilo više vremena, ali je i ovako bio prevelik rizik. Na rastanku sa vojskom, gledao sam matore ljude kako plaču, uz samo jedan komentar: “Došao sam kao čovek, a učinili su da odlazim kao piz*a!”

“Doca” je bio  u elementu! Pravi lav! Dao je sebi oduška,  idući od jednog do drugog starešine,  rekao im je sve u facu! Nije promašio, al ne bih da ponavljam, isto… Što sam i prve noći, u komandi…

Došavši do mene, pokazao je prstom prema meni i rekao kratko: “Ti si čovek.” Bio mi je to- najviši “čin” ikad.

Bilo je tužno gledati sve te ljude, kako odlaze, kao pokisli. Ipak, bio sam zadovoljan. Jer – oni su išli kući.

Po njihovom odlasku, nastao je problem, kako sve organizovati?

Pošto je rešeno dežurstvo i straže, pokušali smo da večeramo, a malo se i popilo. Bilo je zabavno slušati ih – bez kapi alkohola. Zarekao sam se da neću popiti ni kap, dok sam tamo. I nisam! A i nije mi stalo da pijem sa – svima njima! Uz čkiljavu sijalicu i neku opskurnu atmosveru, slušam pijane budale. Ono što je vredelo (a bila je to većina nas rezervista),  nije se preterano upuštalo u priču.

A bili su to i retki trenuci da čitava komanda bude drugde – van komande. Njih smo ionako retko viđali igde – napolju. Tad sam shvatio – i bolje je tako.

Otaljavanje je nastavljeno do smene – iste jedinice koju smo mi smenili! Sramno! Probudili su nas povici i razgovori oficira koji su prvi stigli, sa našima na dužnosti.

I pozdravljanje.

Nisam se pozdravio sa svima. S “Vinobranom” naravno- jesam. Zagrlio me je i rekao da mu je drago da me je upoznao, kroz suze. I on mi je rekao da sam – „čovek“. Možda sam tada, dva puta u nekoliko dana “unapređen”, zaista to i postao. Jedino što niko od nas “ljudi”, nije bio previše sposoban da nastavi – običan život. Tamo gde je stao. Da bude i dalje običan. Isti kao pre…

Krenuli smo konačno kući, kada je došlo „dovoljno“ ljudi, uveče. Putovali pešice, vozom, zatim autobusom, onda me je Bata, svojim autom dovezao do kuće. Oprostili smo se rano, pred jutro.

Pozvonio sam na vrata i – dobio zasluženo.

Zagrljaj mojih.

 

__Kraj? Bilo bi lepo…__



[stextbox id=“black“ caption=“  1 Moj javni komentar tada bio je: „ Svi glasali poslanici mogu oba prsta sebi u oko, pa na naše mesto!““] [/stextbox]

UMESTO EPILOGA

Godinama zatim slušam „svoje patriotske komandose“ sa „specijalnim oruđem i još specijalnijom obukom“, kako su „klali po ratištima“ – ne makavši iz fotelje predsednika opštine, ministra, portparola… Ako ikoga jesu, onda su, svojom politikom – sopstveni narod potamanili!

Danas, nešto skromnije podvlače „učešće“… Ne znam samo u čemu? (Ono jes’, da se „neprijateljem“ zove, ono što po torovima i oborima raste, ovi rasni „patriot(ov)i“ bi kolektivno bili opruženi za genocid.) Ne samo psihijatrijski „zanimljivo“, nego i kolektivno preispitujuće! Tak’e narod glasa!?

Za običan pištolj, ili auto, treba – i lekarsko uverenje i dozvola. Ako li vodiš narod – ne treba ti ništa! Što veća budala, više glasova[1]! I tako izgleda poduže! Bar kod nas.

Učen – „da pametniji popušta; kloni se budala…“ BUDALE ZAVLADAŠE SVETOM! (Džabe je pisao, i voleo Srbe – Arčibald Rajs!Malo njih ga je i čitalo, i poslušalo!)

Ova priča nije napisana „njima u čast“, taman posla! Priča dođe kao „terapija“ (opšta) protiv rata, kao ideje, „zla u nama“ (ali i lična, kao „pražnjenje“). (Sa njegovim „sadržajem“ možete se i lično upoznati, ali mislim da se na tuđim greškama uči, dok se na sopstvenim – strada. A ja namerno nisam – čak ni pomenuo poginule i povređene tenkiste, pešadince, dobrovoljce!) Ne pledira ni religiozno, ni nacinalno, već na – svesno.

Priča je posvećena i svima  koji su prošli kroz nju, bili njen deo – a ponajviše, onima koji su sve to proživeli kroz nas:

-onima koji su nas čekali. Žao mi je što vam ne mogu ispričati  njihovu – još težu priču.

Uz zahvalnost svima onima koji su nas čekali, dugujem posebnu zahvalnost onima koji i danas – veruju:

Mojoj Lidiji.

Kumu Aci i njegovoj tetka Veri.

I prijateljima.

 



[stextbox id=“alert“ caption=“1 U “temelj” odnosa vlasti prema narodu, samo su uspostavili odnos “ljubav-mržnja”. Nikako ne: “pamet – glupost, ili sposobnost-nesposobost, istina-laž, poštenje, lopovluk, rezultat”… I svi će, svaki put iznova, pristupiti emotivno – navijački strasno! Od tada, BITNO je da pobedi “Zvezda”, “Partizan”, “Kasandra”, “Ekrem”… Neka skraćenica, koja je davno izgubila svaki smisao, ostalo- nije važno.“] [/stextbox]

Važna referenca 

PREDAVANJA ZA UVOD U PSIHOANALIZU,  Sigmund Freud

(str.156 )

„A sada, usmerite pogled s pojedinačnog na ovaj veliki rat,

koji još uvek hara Europom; pomislite samo na onu ogromnu

mjeru svireposti, strahota i neiskrenosti, koja se sada sme

rasprostirati kulturnim svijetom. Verujete li zaista da bi šačici

nesavesnih laktaša i zavodnika posrećilo oslobađanje svih tih

zlih duhova, da milioni onih koje predvode nisu krivi zajedno

s njima? Usuđujete li se i uz ovakve odnose još uvijek lomiti

koplja oko isključivanja zla iz duševnog ustrojstva čoveka?“

 

NAPOMENA

Neka od dešavanja su namerno ispremeštana. Svi događaji i likovi su stvarni, s kraja oktobra, do druge polovine decembra, 1991.godine! Većini učesnika zamenjena su imena, nadimci, pod navodima, neka prava, ili ne…

Jednostavno, jer nemam nikakvo njihovo odobrenje -ili dozvolu, da ih pominjem. Možda grešim, ali verujem da bi svi oni trebalo da potpišu ovu priču, jer su je svi oni i kreirali, baš ovako.  Svima njima se zahvaljujem, što su ušli u moj život, jer sam toliko toga od svih njih naučio. Ponajviše, kako da postanem čovek. Još učim, a ova priča, Vama ispričana, bila je  jedna od težih „lekcija“ – u mom životu. Ispričao sam je – jer učimo besmislene istorije ratova, popise zločina, uz to falsifikovane, i bez “sadržaja”. Pravu istoriju, civilizacijski važnu, recimo “Od pašnjaka do naučenjaka”(M. Pupin),ili “Kroz vasionu i vekove” (M. Milanković), niko i ne pominje.

 

Leave a Comment