15. Bomba

U privatnom razgovoru, vođenom nekoliko godina nakon ratišta, profesor sa fakulteta,“Peda”, pomenu da je učestvujući u političkoj delegaciji, obišao deo ratišta. Na oproštaju dobio je na poklon – ručnu bombu. Rekao je: „Čoveče, koliko je sve otišlo… A – šta bi ja s njom!? Ostavio sam je tamo, čim smo malo odmakli! ” Pitao sam: -Pešadijska jedinica? “Da!”

– Dobili ste “ najvrednije ” što ima kod sebe!

Pomenuo sam “oficirski kor”, koga su činili prosekom najmlađi mobilisani. Od onih u mojoj bateriji, „Miloje“ je godinu stariji, a oficir veze „Bata“, imao je tada „čak“ 27  godina. Kao „najstariji“ po godinama, (ne i odgovornosti), imao je i ulogu balansa, kad mi mlađi preteramo.  Uvek je bio smiren i nije odavao nervozu. Ipak, imali smo nekoliko „situacija“… Prva – kada me je pritisao zbog vidnog „neraspolo-ženja“, još na početku. Zapeo: „čitav dan samo ćutiš, nešto nije u redu!“ –Ništa nije „u redu!“ „Šta te muči?“ –Osim što smo ovde? „Daj Nešo, nije prvi dan, šta ne valja?“ –Nemam kartu, niko nema karte, kako može bez sektoruša… „Smiri se, de, šta sve nema, i šta će ti sektoruše?“ Zavrištao sam:

-Artiljerija!? Prve noći nisam znao ni gde smo mi! Zatim druge baterije, a još manje druge jedinice, gde je šta…

„Sad znaš!“

–Znam, al ne i gde gađamo!

„Komanda zna, to je dovoljno.“

-Dovoljno!?

„Da. Zašto?“ 

-Ti ono beše imaš dece? „Da. Kakve veze ima to…“ 

-Otkud znaš šta gađamo?

„Zašto, moji prenose, „cilj 52…“ Nisam izdržao, nastavio sam: 

-… je dečiji vrtić!

„Ma ti nisi normalan, šta pričaš!?! ‘Oćeš da izludimo, i ti, i ja, i svi!?!“

–Otkud znaš da nije!? I gde pada!? A i sam si tražio, „zašto sam neraspoložen“?

ETO ZAŠTO! 

Nije bilo „rešenja“ za ovakve, i slične situacije. Nedelju kasnije, sad je „Bata“ neraspoložen, al’ krije zašto. Javio se kući, i odmah pomisliš – kućni razlozi, al opet: -Šta ne valja? „Ma sve u redu, nije ništa…“ –Nešto jeste? Kućno, ili..? „Ma nije, nego… Čuo sam se sa suprugom i …“

– Šta „i“? „“Pa, reče mi, priča se o nama.“ –Ružno? „Da je „ružno“, još i nekako…“

–Pa dobro, šta pričaju „zemljaci“, šta im sad koj’ ..? Kad su dolazile ove „njuške“, za snimanje na TVu, slinave: „sinovi Srbije, junaci, heroji“… Šta sad?

„E, sad smo opljačkali kuće, svako nosi kilo zlata, a bićemo optuženi i za „ratne zločine…“

 –Šta pričaš bre, „Bato“!? Pa mi smo u srpskom selu! Koga da pljačkamo, i koje zlato, kake materine!?! Pa, artiljerija  bre, ne mrda, ne čisti teren… A koji zločin..? Kad, šta..?

„E, pa pitao si, a ja sam ti rekao- šta se sve priča, kući!“

 –E, mater da mu… i po spisku! Ako čuje vojska, biće „…ježa u leđa“! Odoše kući, naoružani! Biće ču-do!!!

„Ne znam Nešo, al nije na dobro.“

-Znači,  da ćutimo!? „Bata“ me pogleda, klimnu, pa odmahnu glavom i promrmlja, ne znam, više za sebe.

U to nam se vraća, sa izviđanja, deo jedinice koji ide uz komandu, iz susednog sela. Ulazimo u garažu poslednji, s  “Miletom”, koji je (“herojski”) do juče hteo u “čišćenje terena”, a danas – naoružan do zuba išao je  samo da dostavi hranu. Imao je više bombi nego kad  je pošao!

Prvo pitam vojsku- da nisu šta uzeli. U glas govore: „ma kakvi, nismo ništa ni videli, a sve što je vredelo, već je opljačkano i odneseno“. Sigurno? Sigurno.

–Dobro, nego… Ovi naši stari, u prošlom ratu… Svi ćute, ja nastavim: – koji god je skinuo švapsku cokulu, nije se glave nanosao. A neki se opet, u opancima, i bosi vratili živi… Sekunde ćutanja, pogledam jednog po jednog, i još do desetara veze nisam došao, kad on skoči, otvori vrata garaže i opsova: „Be’mu! Evo ti, na!” Izmahnu i baci nešto tako jako, da je preko ulice odletelo! „Klešta, obične motorcangle sam bre, slučajno naš’o! I uzeo! Čime  da blankiram žicu!? Naravno, zubima, k’o i do sad! E, Nešo, da znaš, po neki put me mnogo nerviraš!“ Odmahnu rukom i izađe napolje, praćen  smehom. A i jes’ bilo smešno!

Kimnem na vodnika „Miletu“, ekonoma i ekonomistu po struci, on ko iz topa: „Ako misliš na bombe, ja sam ove kupio! I te neću da razdužim! Nosim ih kući!“

–Šta će ti bre kući ta glavobolja,
i ne završih…

„Neka! Ne traže vodu!“

–Dobro, ti ionako imaš dva sina, jel tako…

„Kakve to veze ima?“

–Ma i nema, ja to onako… Poćuta on malo, pa će opet: „kakve veze ima, što imam dva sina?“

–Pa, valjda će jedan preteći, kad već nosiš tu „nesreću“ kući… Nekoliko njih sevnuše ljutito očima na mene. On me zgranuto pogleda, i gotovo viknu: „Šta ti pričaš bre, pa ja ću to da zakopam…“

–A oni da otkopaju!

„Ma, neee! Neće ni znati gde su, neće niko…“

–Sem „đavola“, a on ni kopa, ni seje, po nekad žanje…

Šta da kažem, sutradan je vratio i „višak“! A bili smo jedina jedinica sa više bombi na kraju, nego na početku…

(Mislite da lajem!? UJEDAM!   – Neću nikoga na savesti!)