aferaltribune, LJUBAVNE, PESME, OSTALE, POLITIČKE, PESME, priče, price, RUŽE, UROŠA, PREDIĆA, KAFANSKI, RAZGOVORI, RAKIJSKA, RASPRA, Nebojsa Dajic, Daja

8. Znati, ili imati sreće? „OBA TRI“!

Sam RTS  to vreme širio je neverovatnu propagandu, koju ne bi nadmašio ni sam Gebels. Nedostatak pravih informacija bio je više nego očigledan, koliko i potreba diskvalifikacije RTS-a. Ipak, od onoga što je pripomoglo mojoj odluci da se odazovem pozivu, bilo je i „ono što znam“. U neko moje znanje, uložen je neki novac, obuka (ŠRO), a od tog znanja zavisila je možda jedna jedinica, neki ljudi, možda i samo jedan čovek… Naivno? Možda.  Meni prvi i najvažniji zadatak bio je – da prežive. Mislio sam da bih izdao sebe, i te ljude koje nikada nisam ni upoznao do tad. Ne, narod ili zemlju ne bih! Ovde nisu vodile rat ni nacije, ni zemlje, već nekoliko sebičnih pljačkaša, sa morbidnom potrebom za ubijanjem i pljačkanjem čitavih naroda. To sam (sa)znao – tad.  Danas tek znam da „lista“ tih imena počinje sa Rotšild, Rokfeler i ostali felerični rotvajleri rata, pri sredini, sa –  Tuđmanom i Miloševićem, i još kojekakvima iza i nakon.  Izgleda, svako od nas živi i mre.   I svako sa svojim izgovorom.

 

Onaj nalet znoja i adrenalina, još od prve noći, nije me napuštao, samo je ujutru bio topao, a uveče hladan. Pitam „Docu“, šta da koristim, a on će: “„Lepi“, šta imaš!? Ja nemam ni svoj komplet prve pomoći, a kamo li lekove!” Mašim se za džep i izvadim neke aspirine i acetisale,  a „Doca“ će, kao da drogu vadim: „čuvaj to i skloni u stranu.“ – Dobro, al da znaš, ako nekome zatreba… „Treba – tebi!“ Dan-danas pojma nemam, kako se taj čovek, lekar u divizionu, zvao! Verujem, kao ni on  moje ime. Ipak, imao sam „terapiju”. Uveče bih, dok sam imao, popio dva aspirina, zakopčao vreću i preznojio se, da bih ujutru bio – „k’o nov! ”

Kada bih ikako mogao da vam samo približim i opišem, kakav problem predstavljaju samo mokre čizme, ili neka banalnost, koje svakodnevno niste ni svesni, o kojoj ni ne razmi-šljate… „Idete u rat“!?

Pa, spremite se onda!

Ja sobom slučajno poneh tih nekoliko tabli lekova i neke amajlije. Nisam ni znao „šta mi treba“.Recimo, od Sanje, Oliverine sestre dobio sam privezak: mali top, sa patikom i posvetom – da me čuva. Od Olivere, upaljač, dobijen za rođendan, od koga se nisam odvajao, Zipp, sa posvetom: „VOLI I BUDI VOLJEN. U LJUBAVI JE MOĆ“. Imao sam i svoju matrikulu, privatnu, izgraviranu – ime i prezime.Vojna matrikula[1] bila mi je prazna. Limena, sa nekim uvoštenim papirom, na rasklapanje, k’o vašarski broš! Da, zbirci suvenira dodao sam i „priručni i praktični“, sa lica mesta – jedan metak. „Za svaki slučaj”! Bio je van okvira, u mom levom džepu. I stalno prisutnu sumnju, bih li i njega ispucao u sebe, u tom – „svakom slučaju”..? Možda, ko zna (osim mene). Vama neće trebati.

Od nekih novostečenih uoče-nih suvenira, koje smo svi imali, nakon kraćeg vremena, prvo u očima ljudi oko sebe, a onda i u sopstvenim, viđenim kod retkog brijanja – bio je stalno prisutan pritu-ljen sjaj. Od temperature, pomislim, a onda skontam – mora da je svi imamo… Takav sjaj u očima opažao sam u slučajnim susretima pogleda i godinama kasnije, na ulicama, kod slučajnih prolaznika, i bez greške znao da su – preživeli ratno iskustvo, ili „ratni put[2]“.

A šta je to – „ratno iskustvo!?“ Osim ovoga što sam do sada pisao? Evo recimo jednog „kurtoaznijeg” razgovora, koji je vođen, u nekoliko navrata.

Uobičajen obed bio je, za većinu na mestu naše dežurane, tj „spavaone“. Nakon obeda, ostajala bi grupa koja nije na dužnosti i vodila recimo i „prigodne“ dijaloge: „A ti? Jesi li oženjen? Koliko dece imaš? Brat, sestra..?“

„Jesam, dvoje. Imam i sestru, udata je tu, blizu..“

„Uu, pa dobar si! Ti si završio posao!“

„A ti?“

„Ja troje, sve jedno drugom do ušiju! Imam i brata.“

„E, pa i ti si onda!“

„Pa da!  Šteta bi bilo da poginem! Ko će to da ‘rani!?“

„A ti „stažo[3]„“!? Kol’ko ti imaš dece?“ (pita mene)

– Nemam dece. I nisam oženjen. A nemam ni brata, ni sestre.

„Jedinac!? E, pa onda, za tebe i nije šteta da pogineš! Šta se sekiraš!?“

„E, budalo! Pa valjda bi za njega tek bila šteta?“ (javlja se treći)

„Ma jok! Šta fali, nema ko ni da kuka…“ Nekako, kada vas takav razgovor ne iznenađuje i ne pogađa – mora da vam nije dobro. Ipak, moje iskustvo, bilo je obogaćeno. Dedin brat,  bio je prinudno mobilisan u četnicima, za vreme II Sv. Rata, opisao je kraću anegdotu rečima: krenemo mi u juriš, a ja se trudim da zaostanem, da se zaklonim. Vidi to “Toska” (takođe, mobilisani iz istog mesta), pa mi kaže: “Džaba se kriješ Lile, tvoj će (metak) da te nađe!“ A ja promrmljam: ma nek ide tamo gde je jedan (jedinac!), a ne gde su mnogi (imao je i braće i sestara!), terajući maler! Ustvari, kažu obrnuto! Al – deda je tako „terao maler“, od sebe! Logika – razum – rat!? Pa vi ste promašili za – čitavu planetu!  U buri raspoloženja od prethodnih „šala“ i dijaloga, javlja se jedan smeh koji – duže traje… Taj isti smeh se – pretvara u plač i jecaj… Samo sam pokazao trzajem glave i – dvojica najbližih su mu u trenutku prihvatili pušku, a onda i njega. Mislim da je doživeo nervni slom. Kada je malo došao sebi, ispričao nam je – da mu je kući bolesno dete, osim novčanih problema, sada ima i problem nabavke leka – sankcije! On lek nabavlja u inostranstvu. I, šta sad?  Zovem “Docu”, da ga pitam šta ćemo sa njim. Reče, ono što sam znao i bez njega: lekova nema, ako je hitno, da ga šaljemo u bolnicu, ako „procenim da nije”, nek spava, biće bolje. I – „bez oružja i dužnosti”. Progutam knedlu, zvanu – nije,  i ostavim ga. Da,  i vratim  mu oružje. Šta bi s tom puškom, i on i ja? Onaj što sudi, kome je „šteta ginuti “, pita me: „Kad će plata?“ Ja zblenut, gotovo ljut, pitam: -Molim? On ponovi. Progutam neku psovku, pa pokušam sa: – Ne znam ko bi nam, šta platio, nije ovo vojna vežba… Ma ne, on ne odustaje, a pridružuju mu se i ostali. Imaju porodice kući, posao koji su stavili, neko privatan neko državni, račune… Vidim, sad sam ja zabrazdio, al sad… –Ljudi pobogu, pa kako očekujete da vam iko išta plati, pa niste vi plaćenici!? Ja nisam! I neću biti! Kol’ko vredi glava!? Ma ne, nema veze, ima plate! Pojma nemam o čemu pričaju, tek – bili su u pravu. Tražen nam je spisak „za obračun plata“, čin,  i sl. Javim se kući (a uspeo sam čak nekoliko puta, za čitavo vreme!) i čuvši se sa majkom, reče mi, ima nešto otac da ti kaže (neuobičajeno za oca). Javi se on i nakon uvoda, reče kratko: „Znam šta misliš o „plaćenom boravku“ tamo, ali – uzmi novac, tvoj je. Ne uzmeš li ga ti, uzeće ga bitange! A time nećeš ništa postići, ni dokazati.“ Ne znam kako je znao (ili saznao!?), nisam nikome ni pomenuo… (Ili je ipak – znao mene.) Stiže i plata – da mož’ kupiti ceo televizor, ‘iljadu maraka, ej! Bog te,  baš su precenili! Onda krenu inflacija i sledeća bi oko 250 maraka! Cela glava „tol’ko vredi“, ej! A kol’ko ustvari vredi glava!? Pa – jednu marku! Ili  jedan metak! To znaju svi – koji su bili tamo! Da, uzeo sam novac. Gadilo mi se.

_________________________

 



[stextbox id=“info“ caption=“ 1 Vojne identifikacione pločice, sa podacima, ime, prezime, jedinica…. Ono što oko vrata izgleda k’o – pseća ogrlica (prim.aut)“ float=“true“]  [/stextbox]

[stextbox id=“black“ caption=“2 U Tao („staza, ili put“) filozofiji, postoji „slučaj kada su se srela (pogledom) dva mudraca, i razumela, ne progovorivši ni reč“! Da je bilo makar trunke… Voleo bih da značenje tog tupog sjaja u očima, nikada nisam – ni razaznavao…“ float=“true“]  [/stextbox]

[stextbox id=“info“ caption=“3 ( Popularan naziv za sve rezervne oficire, prim.aut.)“ float=“true“] [/stextbox]

Leave a Comment