OSEĆAM TE ISUVIŠE DOBRO,
DA BI TAKO I ZAVRŠILI…
U ŽIVOTU SKORO SVE SAM PROBAO,
SVAŠTA MI DRUGI, PROTIV VOLJE PRIŠILI…
I SADA PUTUJEM, DALJE ODAVDE,
PRE PRVE KIŠE, NAKON DUGOG PADA…
JA SAM ONA NEDOPUSTIVA GRANICA,
PREMA KOJOJ TAKOĐE, STOJE MEĐE…
ZNAM DAVNO BOŽE DA NEMA PRAVDE,
DA NIJE SMRAD IZ OVOG GRADA…
I OPET, KAO STALNA STANICA,
MISAO NA TEBE MI OBARA VEĐE…
IMA LI SREĆNIH IMENA ZA MENE,
A DA NIJE VATRE I VODE, NEBA I ZEMLJE…
A ZAR BIH DOPUSTIO DA PORED MENE VENE,
ILI GLEDA KRAJ SEBE SENKU, KAKO HRAMLJE…
ZATO I PUTUJEM, DALJE ODAVDE,
PRE PRVE KIŠE I NAKON DUGOG PADA,
ZATO ŠTO NEMA BOŽE PRAVDE,
NEMA NI MENE, NI OVOG GRADA…
28.07.1995.
Svilajnac
