1.Posna slava

Dan posle …  priče sa ratišta

Predgovor

Ova priča je ispričana mnogo godina od samih događaja. Nisam ni očekivao da ću se setiti toliko pojedinosti i detalja, a tek neke sam pribeležio i zapisao. Ovo je zapravo priča o – pravom ratu, ili o njegovom „sadržaju“! Ratu između „nadimaka“ i „imena“ na jednoj strani i „prezimena“, na drugoj. O pojedincima, protivu sistema. O ljudskoj i životinjskoj prirodi, o ljudima smeštenim u zverinjak. O našim običnim i malim životima, ako bi ikome takvo što, bilo zanimljivo… Ako li vas bilo šta od pobrojanog ne zanima – nemojte gubiti vreme čitajući je!  Ovo Vam je iskrena preporuka autora.

ps

Ako Vas buni moje puno ime i prezime, sa svim mogućim i nemogućim nadimcima u priči –  ne dajte se zbuniti!

Najveći rat vodite upravo – sami protiv sebe!

Nebojša N. Dajić, Daja

     U snegom zavejanom Mitrovcu, postojao je lovački dom, sa jedva nekoliko soba koji smo, Olivera i ja, otkrili sasvim slučajno, prethodnih godina, u  bezuspešnim pokušajima da pronađemo sobu u vojnim hotelima, na Tari. Kao rezervni oficir – bio sam „dovoljno dobar“ za rat. Ali ne i za vojni hotel… Sreća nam se osmehnula slučajno, i od tada smo u Mitrovcu bili „redovni“ gosti. Kad god bi odlazili na odmor, to mesto bilo je – obavezna druga kuća. Konobar „čika Mrđa“, kuvarica „Lepa“ i povremeni posetioci, uglavnom domaći starosedeoci. Domaća atmosfera, baš kao i kuhinja… Te godine smo, uz trikove  došli, po snegom zavejanom putu, jedva se probijajući starim Citroenom „Dijanom“,  (tabličnih oznaka „SA“ (Sarajevo) –  ne bez značaja!), usput tepajući joj, da ne stane posred smetova, na žestoko zavejanom putu. Ono što je bilo jedva vidljivo jeste put, a ono što se moglo jasno videti, uz obilje volje i mašte, iza svih smetova, jeste Mitrovac! A toga nije manjkalo. Sećam se, Olivera je čak vozila u „rikverc“ a ja sedeo na haubi, ne bih li „otežao“ pogonski deo.  Nakon nekoliko, za taj auto „nemogućih“ uspona, stigosmo pred lovački dom, to jest – kući, i odahnusmo! Avantura – bez premca!  Auto je bio dobrano zavejan, ali su se videle tablične oznake „SA“.

Prvi dan je proveden uglavnom ćutke, uz moje gledanje u „prazno“. Nakon obilnog ručka, „čika Mrđa“, po običaju pita:

–       A za desert – PALAČINCI?

–       Da, može!

–        Lepa, tri porcije palačinaka!

–        Valjda dve porcije? Pa, nas je dvoje!?

–        Šta, a čika Mrđa, da gleda!?

    Najčešće se uz smeh i desert palačinki „a la Lepa“, završi svaki ručak. Domaćinski! Kako je već naučena procedura oko menija glasila: „šta ćete sutra za ručak“, potpuno odsutno, ni ne znajući koji je i dan i datum, rekao sam, šta god vam  volja, šta je „na redu“ i slično. Zaista, zaboravio sam da je sutra „Sveti Nikola“, te da je “posno”- šta god ta reč značila… Nakon svega, mogao sam gladovati čitav dan i – ćutati. A ne bi bila ni „prvina“. Inače, niti sam čovek koji posti, ili slavi slavu, ali je taj svetac, slava mojih familija- i po ocu, i po majci.

 U našoj kući smo taj dan jeli ribu, ili nešto čime bi mati obeležila zapravo tradiciju, bez sveće ili bilo kakvih ceremonija. Zapravo, samo  dan-dva nakon povratka sa ratišta, dobro je da sam znao i koja je godina… “Posno”… A bile su to godine samoosvešćenih, naknadno i dockan „oboženih“ i nacionalno probuđenih – idiota!  I u vlasti, a i pored nje! Ono vreme kada  “patriote” drže govore, šaljući tuđu decu u rat. Kada su pravi vernici ostajali pred vratima crkava, a zatim i prestajali da odlaze tamo. Od „novopečenih”, pravima prosto nije bilo mesta!  Činilo se baš kao ni veri, od naknadne savesti, pameti i „posta”.

Na sam dan slave, nismo tražili ništa „posno“ i serviran nam je „običan“ ručak. Kako se navismo nad tanjire, matori starosedelac, sa svojih sedamdesetak godina, okružen mlađim meštanima, od kojih je većina ličila na drvoseče i kamiondžije, krenuo je u orcanje:

 „Danas sam jeo samo kuvani kropir! I to na vodi! Bez kapi zejtina! I bez hleba! Samo  „goli“ krompir! Danas se posti! Danas ko ne posti, taj nije Srbin!“

U sekundi mi je u rukama bila naopako okrenuta viljuška, i proderao sam se koliko me glas služi, a služi me, itekako:

-Marš napolje,  bitango matora! Izlazi napolje! Izađi odmah – zaklaću te drškom  od viljuške, p*zda ti materina blesava! Ti si Srbin!? Ti što “postiš”!? Na “krompiru i vodi”!? A to što sad “balaviš”, nema veze, a!? A gde si bio kada su se „za Srbe“ gaće krvarile  i pišala krv!? Marš napolje!!!“

 Čovek izlete napolje, drvoseče se nešto skupiše, a Čika Mrđa dotrča: „Izvini molim te, on je dobar čovek, ne znamo šta mu je, eto izlapelo, matoro… Nismo znali, a i tablice su ti sarajevske…“

 -Pa šta ako i jesu!? Šta i da sam musliman!? Šta to menja!?

Tek tada sam postao svestan da me je Olivera držala za obe ruke i govorila da se smirim, da je sve u redu… Kasnije dodade: “Ne mogu da te prepoznam…” Ni ja sebe nisam prepoznavao…

Mrđa je pokušavao da izgladi situaciju, dok je većina napustila kafanu… A ja – tačku pucanja.

Igrom slučaja (ili Mrđe), sneg je potrajao i trebalo je počistiti ga i otkriti smetom zavejanu „Dijanu“. Pitam: – Čika Mrđa, gde mogu da nabavim veliku lopatu? A on će, kao jedva čekajući: „Znaš onog matorog „velikog Srbina“? E, taj radi kao ložač u ovdašnjem odmaralištu, on će imati, a radi u onoj zgradi pored puta, tamo naniže…“ I pokaza, glavom trzajući, prema putu.

Obučem se dobro i krenem do opisane zrade. Vrata mračne i velike prostorije sa jednom škiljavom slijalicom i ložištem u dnu, otvaraju se uz zvuk iz horor filmova! Kako sam zagrmeo:

-Dobar dan! – tako je jadnik ispustio lopatu! Valjda je bilo – “došao đavo po svoje!”

Pomislih – vrlo jak i tipičan „velikosrbin“, uostalom, kao i svi „veliki“! -Treba mi lopata! A on uze onu koju je ispustio i potrča prema meni:

-Evo uzmi sinko, tiho prošaputa.

Jedva sam se uzdržao od smeha, a kada sam mu sat kasnije vratio lopatu uz – hvala, proceđeno kroz zube, on reče da navratim – kad god mi nešto zatreba! 

Pomislim, ni ovo mi nije trebalo, to je Mrđino „maslo“, al neka!

Danas, dvadeset i kusur godina nakon –prosto, žao mi je.

I danas prezirem nacionalizam, a pre svih „srpski“, iako mi ne smeta što sam “bio” Srbin, kad god je trebalo ili nije, bilo zgodno, ili ne… Sve više smeta što jesam – još uvek…  Sve manje me “u toj priči” ima. Jer mi se sve više gade “reprezenti, tipični, ugledni, kapitalci, veliki”. Uglavnom, jer kao jedini kriterijum podobnosti i pripadnosti imaju – sebe, a od kvalifikacija, jedva po koji, teškom mukom završeni razred osnovne škole…

I danas ne slavim slavu, iako po tradiciji (a to je kad se setim), postim tog dana… Uobičajeno, neka konzerva ribe i slično… Samo i isključivo – jer je tako bilo – i tako se setim…

Ono što smeta je – što bi me danas teško neko zadržao…  Ne toliko zbog kraćeg fitilja, koliko zbog snage da mi se suprotstavi – tolikom ljubavlju… Tako uspešno.

Od rata prođe više od dve decenije. Od Oliverine iznenadne smrti, nekoliko meseci. Iako smo se ubrzo nakon rata rastali, nismo izgubili kontakt, i bili tu – ako zatreba, jedno drugom, šta god i kako god. Danas, ne umem da opišem kolika je praznina… Niti razumem, niti shvatam… Išta.

A kao da je juče…

Eto, danas je „mladi Sveti Nikola“. A ni mojih – davno nema.