aferaltribune, LJUBAVNE, PESME, OSTALE, POLITIČKE, PESME, priče, price, RUŽE, UROŠA, PREDIĆA, KAFANSKI, RAZGOVORI, RAKIJSKA, RASPRA, Nebojsa Dajic, Daja

13. Hladnoća

Samo se nametne, da imaš neka posla, ne misliš puno… Ako li krene tok misli, ni snovi ga ne mogu preteći… Zato, stalno pod „radnom terapijom“, i pored svega, ne stižeš da „pretekneš“ i osmisliš šta te vreba – ni sledećeg trena.

Nekako se i ona uniforma, krojena po modelu Adžić M91.[1], u kojoj ni ruke čestito niko od nas ne može podići, sve i da  poželi da se preda, uvoštila! Ne primetiš koliko dugo se nisi kupao, jer se ionako, posle kupanja, ponovo vraćaš u „oklop“  umašćene i prljave uniforme. Noću bih (uz aspirinsku terapiju) i „prećutni spora-zum“ sa lokalnim poljskim miševima, kojih je bila prepuna garaža, odspavao  koji sat. Miševi su „imali moju dozvolu“, da noću protrče preko moje vreće, a da ih ne diram. Kada se jedan drznuo da mi pretrči preko usta i lica – e, tad sam popenio! Ustao sam, upalio svetlo i stvarno hteo da zapucam po njima! Teško da bih promašio, uvek si mogao da izbrojiš bar 15 – od onih koji se vide! Brojao sam ih! Od tada, sam spavao sa vrećom zakopčanom iznad glave!

Govorili su, da ću se ugušiti, al „neće grom u ljubičice“! Bubnjara je radila na lokalno posečena drva, uz kanal, uglavnom sirova, a za lakšu potpalu se koristio čak i barut, iz punjenja. Tako je, u jednoj od baterija, greškom ili glupošću, umesto nekoliko granula, ili „manje“ šake baruta, ubačeno – čitavo punjenje! Šator je, uz eksploziju izgoreo za tili čas, a i nešto opreme. „Moma“ je bio van sebe, posiveo. „Noćas ih nemam gde, moraju u kamione!“ –Bilo bi dobro, da mogu preživeti noć, ali neće ti se svi  probuditi, mnogo je hladno! „Čoveče, pa šta ću im, šta da radim!?“ –Idemo do „Ruje“, njegovi ne koriste šator! Znaš da su u zgradi…

„Sve jedno, nema šanse da će dati šator! I on svoj „duži“!“

–Hoće, duguje, i to meni! Onaj zastoj kod gađanja! Pa zastoj topa! Samo, nađi neki litar rakije, obavezno! „Što!?“ –Kako da ti kažem sve mislim, lakše će „teći“ prego-vori, kad se ogrejemo malo!

„Ruja“ jeste „dugovao“, jer je na moje insistiranje „Miloje“ izračunao komandu za neki cilj „širi od normalnog snopa[2] računajući po planšeti[3], a ne po snoparu[4]. Za to sam dobio žešću grdnju i ljutnju od „Miloja“(„’BEMU VES, NIJE NAŠE BRE! ŠTO SE MEŠAŠ!?“), al je odradio! Vezisti su pali u nesvest od duvanja u slušalicu, imitirajući „smetnje na vezi“, dok nismo izračunali. Kad je konačno palo po cilju – dobili smo ocenu: „kao nacrtano“! Normalno, kad je crtano! Drugi put opet, zastoj kod topa[5], na moje molbe, dodeljeni aktivni poručnik „Vinobran“, kako su ga zvali u selu, nije bio raspoložen da pomogne, pitajući me, zašto ja to činim, jer „opet“ nije „naš problem“. –Meni je ovde sve „moj problem“, jer ako ne funkcioniše, a svako gleda  sebe , brzo  ćemo za-vršiti. U to se uverio pri kraju.

Razgovori o šatoru „protekli“ su prema očekivanju! Početna „Rujina“ pozicija, decidno i hladno „NE“, „uda-vljena je argumentima“ sa druge strane, koje je prvo „zagrejao“, a zatim „poto-pio“ „Mileta“ sa „Momom“–i „pretočena“ u „DA“! Mislim da su imali jače argumente od mene, a zato sam ih i poveo! Ravnopravno – tri na jedan! To je „osnova taktike“, zar ne!? Ne! „Ruja“ nije loš čovek, iako sam mu „zamerao“ pozicije „SPS-a“, jednostavno, on je dobar. Takvi, kao on, „Moma“, „Miloje“, „Mileta“, „Vino-bran“, i gotovo svi ovde, su uvek „dobrodošli“. Ovde ne pale stranke, partije, simpa-tije… Ovde prvo dobiješ sve moguće „upale“, a kad „skontaš“ da si i sam upao, jer si dobar, jer imaš savesti, odgovornosti, čak i pred ludim vremenima, pohle-pnim ljudima, zlom vlasti… Bude – i jasno i kasno!

Pa, zato su nas i „cepali“ i „jahali“! Kao bukve!

A cepanje drva jeste – filozofija! Kako sam preskočio tu „lekciju“, bilo je patetično! One vojne sekire sreća imaju metalne držalje, inače… Zoki, vezista, završene elektrotehnike, na-šao se u čudu, kako ja to “cepam drva”…

Pitam ga, otkud on zna cepati? Kaže – dete sa sela. Što ono kažu, i moje selo je palanka, al nemam pojma kako sirovo da  pocepam. E, veli, sad ćeš naučiti! I nauči me! Jedina korisna stvar, koju sam naučio!Druga korisna stvar, koju je naučio jedan od mojih (po dedi „Zoff“, Nemac, a inače naš), koji je imao čak i „amersku uniformu“, bila je – da se ne *urči, ni u svojoj, a kamoli tuđoj uniformi! A tipično srpski, sve učimo na teži način, i po sopstvenoj koži. Dok sam samozadovoljno cepao drva, prostruji vest selom da je „uhvaćen ZENGA[6]“! Jaka stvar, i da jeste. Al ovaj je „prvi“! Zvoni telefon i teritorijalci javljaju da će „biti sproveden do naše jedinice“! Jes’ mi bilo malo sumnjivo, kakve veze mi s’ tim imamo!? Kad oni sprovode ovog mog nesretni-ka! Uhvatili ga u selu i, pošto nije imao „ausvajs“, a nosio „kanađanke“ („iste tak’e imaju i oni“!),normalno, vezanog i razoružanog, pri-vode! „Jel ovaj stvarno tvoj!?“ –Jeste. „Što ne otvoriš zoo vrt!? Vidi ga kakav je, s ovom uniformom, plav, još s ovim cokulama… Iste tak’e…“

–Nose i Rusi, u Kanadi možda!? Dobro de, dajte ga meni, u kavez! 

Samo  pomislim šta je moglo. Došlo mi je da ga …

A uvek kad prođe neka frka, ide mi se u WC. Po snegu, baš dobro se vidi, roze! Ako li nisam „dobio menzis“, mora da je – nešto drugo. Pitam moje, ko još „kiša“ roze, javi ih se nekoliko. Javim se „Doci“ za savet, a on će njegovu „mantru“: „Jaka prehlada, lekova nema, ako je hitno…

Pomislim:  Ma nije! Sad će i ovaj rat,  i „čuvena“ Slavina (iz tehničke službe) mantra : „Rat je, šta se brineš, sigurno ćeš da pogineš…“ „Koga (je) briga, toga i sramota…

________________________



[1] Glavnokomandujući, B. Adžić, poznat po izjavi: „NEMA ALTERNATIVE, IZDAJE I PREDAJE!“ (!?!?!)

[2] Da ne dužim, cilj širi od rasporeda oruđa. Inače,  retkost.

[3] Računački „alat“!

[4] Računački „alat“!

[5] Neće da izvrši opaljenje. Jedan od ozbiljnijih problema kod druđa.

[6] Pripadnik „Zbora narodne garde Hrvatske, prim.aut.

Leave a Comment